Rešio sam da iz Švedske otputujem vozom do Nemačke. Obaveza kod kuće nisam imao, pa sam mogao sebi da priuštim malo putovanja i zezanja.
Na stanici me je ispratila Enke sva u suzama i tužna zbog mod odlaska. Ja sam je bestidno lagao kako ćemo ostati u kontaktu i tako to. Ona je samo ridala i još dugo ostala na peronu mašući za mnom.
Kartu sam kupio do Minhena. Pored toga što sam želeo da posetim ovaj grad, razlog je bio i taj što odatle imam bilo kakvu vezu sa Beogradom.
Voz je bio poluprazan što me je jako začudilo jer je karta bila jako jeftina. Kondukter mi je objasnio razlog. Voz je do Minhena putovao jako dugo kopnom preko skandinavskog poluostrva. Ljudi su obično koristili avion ili feribot da bi stigli brže. Jebi ga, ja to nisam znao, ali ko ga jebe. Tada, ako ne drugo, vrmena sam bar imao na pretek.
Na sledećoj stanici u moj kupe udje mlada crvenokosa žena. Bila je dosta sitne gradje, ali se je odmah videlo da vodi računa o svom izgledu. Progovori nešto na nemačkom, al’ joj ja dadoh do znanja da samo srpski i engleski dolaze u obzir.
– Da li je slobodno – upita ona na engleskom sa karakterističnim nemačkim akcentom. Imala je tako mio glas.
– Kako da ne. Izvolite.
Pomogao sam joj da podigne poveliki kofer na rešetku i uljudno pridržao kaput kada ga je skidala.
– Hvala – reče ona tiho – Ja sam Urlike.
– Dule. Drago mi je.
Dugo putovanje nas je kroz priču zbližilo. Urlike je bila balerina i bila je na nekoj audiciji. Nisu je primili i sada se vraćala kući u Minhen. Pošto nije imala dovoljno para za put, krenula je ovim vozom. Kada sam joj ja rekao razlog mog putovanja ovim vozom, prsnula je u grleni osmeh.
U svakom slučaju, zahvaljujući njoj meni je mukotrpna vožnja vozom preko pola Evrope prošla brže i lakše. U Minhen smo stigli negde u večernjim satima. Napolju je bilo dosta toplije i prijatnije nego u Švedskoj. Izašli smo iz voza, pozdravili se tu na peronu, i Urlike nestade u gomili ljudi. Okretao sam se u nameri da nadjem neki kafić da popijem piće pre nego što se snadjem za smeštaj. Začudo, na stanici nije bilo nijednog. Pored mene prodje neki čova u železničarskoj uniformi i ja ga pitah za lokal. On mi reče da čim izadjem iz stanice levo na sto metara ima jedan. Uputih se ka izlazu.
Kad sam izašao iz stanice zastadoh. Šta je onaj čovek rekao? Levo ili desno. Jebi ga, krenuh desno, ako ne vratiću se. Već posle pedesetak metara shvatio sam da sam pogrešio, jer je predamnom bivalo sve tamnije i pustije. Šta više toliko je postajalo tamno da nisam nazirao kraj ulice. Reših da se vratim, kada začuh neko komešanje. Dolazilo je iz jednog udubljenja u zgradi u kome su se nalazili kontejneri sa djubretom. Pogledah kroz polumrak i videh kako dva klinca pokušavaju da opljačkaju neku ženu. Reagovao sam instiktivno i počeo da dižem galamu trčeći prema njima. Klinci se uplašiše, ispustiše ženu koja pade na zemlju i pobegoše u mrak. Prišao sam joj polako i pomogao joj da se digne. Disala je ubrzano i uplašeno.
