Ja sam Nenad a moja supruga se zove Jelena.Živimo u malom gradiću u zapadnoj Srbiji,i porodični smo ljudi.Ja sam zaposlen,a moja supruga je od pre desetak godina bez posla.Radila je kao građ.tehničar u jednoj građ.firmi,koja je nažalost otišla u stečaj.Imamo decu,i oni su sada takoreći svoji ljudi.Naš seksualan život je vrlo dinamičan.Imamo ga često,i uvek nam je lepo.Po prirodi smo vrlo tihi i skromni ljudi.Ali po meni trebalo je malo da se osveži naš seksualni život.
Pošto sam ja malo slobodnijih shvatanja,predlagao sam Jeleni da se povežemo sa nekim parom sličnih godina i da malo eksperimentišemo.Ona je pristala,ali nekako stidljivo,bojažljivo.Pitala je kako će to ona sa drugim.I tako smo pre petnaestak godina pozvali njenu koleginicu sa mužem da čekamo novu godinu kod nas,i da to probamo sa njima.Jelenina koleginica je bila ‘za’,ali za njenog supruga nije bila sigurna.Računali smo da kad malo popijemo,opustimo se,doći će i to.Međutim ja i njena koleginica smo kuvali kafu u kuhinji,krenuli spontano u akciju,i to želeli da prenesemo na Jelenu i našeg gosta.Njen suprug je dosta burno reagovao kada je Jelena pokušala da mu priđe,i to je bio kraj.Bio je ljut i pozvao je suprugu da krenu kući.Od tada Jelena ne želi da čuje za to.
U među vremenu ja sam imao par avantura,o kojima nisam pričao Jeleni.I život je išao dalje.Ja i Jelena imamo strast da pešačimo po prirodi,kad god imamo slobodnog vremena,i to po planinama u okruženju.Dosta dobro poznajemo planinarske staze.Volimo to.Tu punimo baterije za svakodnevni život.Pogotovo nam je strast kad idemo nekim novim putem.
I tako smo ove godine u oktobru pošli na dugo planiran put.Ovim planinskim putem dosad nismo išli,pa smo rešili da ponesemo topografsku kartu tog kraja.Jutro je bilo pomalo tmurno ali bez padavina.Trebalo je preći 18 km u jednom pravcu do našeg odredišta.Na tom mestu ima mala plan.kućica,opremljena,gde može da se prenoći.Odlučili smo da tu stignemo pre mraka i tu prenoćimo.Kada smo stigli bili smo umorni ali zadovoljni.Počela je da pada kiša,a i dan se bližio kraju.
Taman smo skuvali kafu,i počeli veselo da se zezamo,neko je zakucao na vrata.Pogledali smo se,i ja sam ustao da vidim ko je.Na vratima su stajala dva pokisla muškarca.jedan visok skoro dva metra, a drugi nizak rastom i mršav.Rekoše nam da su tu u neposrednoj blizini spremali drva i da čekaju kamion na utovar.Videli su dim iz kolibe,pa su nas zamolili da se ugreju dok ne dođe kamion.Itako smo čavrljali neobavezno.Onaj višlji momak koji je bio i zgodniji je pričao,dok je onaj nižim rasto samo ćutao.Retko bi progovorio.Onda je zazvonio mob.telefon.Javljaju im da se kamion zaglavio na prilazu,na nekih 5 km od njih,i da mu treba pomoć.Oni ustaju da krenu,a ja pitam da pođem sa njima da im pomognem.Oni odmahuju.Ja uporan da krenem,da pomognem a Jelena kaže da nesme sama da ostane u planini.Bilo mi je žao nižeg momka,jer jenako sitan i pokisao izgledao krhko,pa odlučno rekoh da on ostane,a ja ću da pođem.Jelena se složila.Mi smo nakon sat vremena stigli do kamiona,pogledali situaciju,ali pomoći nije bilo.Kamion je potonuo,trebalo je ići u selo po pomoć,a ja sam se vraćao ka plan.kućici.
