– Alo! – povikah ja prilazeći im iz bašte – Vidim da vam treba pomoć…
Oni me začudjeno pogledaše, valjda nenaviknuti da im neko pomaže i matori se nasmeši:
– Bio bih vam zahvalan…
Prišao sam i zahvaljujući mojoj visini, mi namestismo najlon bukvalno za pet minuta.
– Baš vam hvala… – reče matori – ne znam kako da vam se odužim.
– Ma ne treba… – rekoh ja nadajući se poznanstvu sa malom grešnicom.
– Mogao bih da vas častim pićem, evo tu preko… – rece on ponovo privezujući najlon da ga vetar ne oduva.
– Može…
Ubrzo smo svo troje sedeli u bašti i cugali. Milan i Dubravka, odnosno Duda, kako je insistirala da joj se obraćamo, su bili otac i ćerka. Milan se je bavio izradom drvenih papuča i suvenira od drveta. Duda je studirala francuski jezik u Novom Sadu. Ostao joj je još jedan ispit do kraja i sada je imala više vremena da pomaže ocu oko posla. Inače su bili iz Kikinde.
Pozvao sam drugu turu pića, na šta se Milan malo uzbuni, ali je na moje insistiranje konačno prihvatio. Tokom te druge ture pića, Milan mi iznese njihov plan. Dogovor je bio da Duda ostane u tu, u nekoj već unapred iznajmljenoj sobici i vodi računa o tezgi, dok se Milan vraća za Kikindu kako bi sutra doneo robu, jer za nju nije bilo mesta u kombiju. Nakon nekih pola sata, Milan iskapi piće, ustade sa stola i reče:
– Ništa. Ja moram polako da krenem. Neću da me uhvati mrak. Hvala još jednom za pomoć, a ti dete pripazi malo na tezgu noćas. Znaš da ovde vole da kradu…
– Hoću.
Pozdravili smo se i Milan upali kombi i nestade u prašini. Duda ostade pored tezge.
– Dodji da popijemo još jedno piće… – pozvao sam je kada je kombi zašao za ugao.
– Ne znam… – reče ona neodlučno, gledajući za kombijem, kao da se bojala da će se njen otac vratiti.
– Hajde, ne budi takva, još je dan…
– Ma… što da ne… – reče ona i dodje za sto.
– Jesi li gladna? – upitah je.
– Onako…
– Ja sam gladan, pa bi mogli zajedno…
– Ok.
Naručio sam picu za oboje i još pića. Pica je bila očajna i uopšte mi nije bilo jasno kako je prodaju. Ali meni to u tom trenutku nije bilo važno. Najvažnije mi je bilo da dobijem na vremenu i pokušam da smuvam preslatku
Dudu.
Sada uz klopu koju smo zalivali pićem, razgovor je bio opušteniji. Duda mi je pričala o svom životu za vreme studija u Novom Sadu. Isto tako mi je rekla kako je prvu godinu studija morala da obnovi, jer ju je u to vreme ostavio dečko sa kojim je bila u dugoj vezi. U to vreme je bila jako tužna i besna na njega, ali mu je kasnije bila zahvalna, jer joj je to omogućilo da sama proživi život punim plućima u gradu kakav je Novi Sad.
Polako, kroz priču sam shvatio da je Duda tokom studija u Novom Sadu, postala malo slobodnija devojka, a ne zatucana provincijalka. Isto tako, njena priča mi je dala do znanja da je živela život punim plućima, zabavljajući se na sve moguće načine. To mi je ulilo nadu da ću uspeti da je smuvam.
Ispijali smo ko zna koje već piće po redu. Sada, podgrejan alkoholom, naš razgovor je bio mnogo slobodniji. Pričali smo o svemu i svačemu, tako da nismo ni primetili da je već uveliko pao mrak.
