Letnji noćni vazduh, gust i sladak od mirisa jasmina, teško se i nepokretno držao oko Leninog prozora. Cvrčci su cvrkutali neumoljiv, ritmičan hor iz obraslog žbunja ispod.
Lena je ležala raširena na stomaku, otvorena izlizana meka knjiga na jastuku pored nje, reči su se zamagljivale dok joj je um lutao, uvek lutajući, ka zabranjenim mislima. Tiho zujanje unutar kuće, njeni roditelji koji su spavali u udaljenoj spavaćoj sobi, obično je donosilo osećaj mira, utešne samoće. Večeras se osećala kao krhka ljuštura. Slabo kucanje, pa još jedno, o stakleno okmo njenog prozora prorezalo je tišinu. Lenin dah je zastao. Njeno srce, poput kolibrija zarobljenog u grudima, počelo je da kuca u frenetičnom ritmu.
Podigla se, kolena su joj klackala dok se šunjala ka prozoru, bosa stopala su joj nemojno kucala na hladnim drvenim podnim daskama. Virila je kroz providne zavese, oči su joj se naprezale u tamu. Dve figure stajale su kao siluete na slaboj mesečini, visoke i vitke. Stomak joj se stegao. Mirsad. Adem. Dva poznanika, romi iz njenog kraja. Prsti su joj drhtali dok je otvarala prozor, otvarajući ga uz tiho stenjanje drveta o drvo. Noćni vazduh, sada hladniji, uleteo je unutra, noseći sa sobom miris vlažne zemlje i nečeg drugog, nečeg mošusnog i muškog.
„Šta hoćete?“ Njen glas, tanak šapat, jedva se čuo preko praga. Pokušala je da zvuči ljutito, odbacujuće, ali drhtavica ju je odala. Pogled na njih, uokvirene noći, probudio je snažnu, opasnu mešavinu straha i neospornog, tajnog uzbuđenja duboko u njoj. Mirsad, oči su mu svetlucale u bledoj svetlosti, nagnuo se bliže. Slab osmeh zaigrao je na njegovim usnama, predatorska kriva koja joj je poslala jezu niz kičmu.
„Želimo da te jebemo, Lena.“
Njegov glas, tiho tutnjanje, kao da je vibrirao kroz samo staklo. Obrazi su joj pocrveneli, vruć talas ju je preplavio.
„Jesi li poludeo? Gubi se od moje kuće!“
Pokušala je da unese negodovanje u svoj ton, da zvuči ogorčeno, ali reči su joj se činile praznim, kao predstava za koju je znala da prozre pravo kroz nju. Njen pogled je lutao između njih, upijajući Adema, koji je stajao malo iza Mirsada, prekrštenih ruku, tiho, budno prisustvo.
Adem je iskoračio napred, njegove tamne i intenzivne oči susrele su se sa njenim. Podigao je telefon, ekran mu je svetleo poznatim, mučnim svetlom.
„Sećaš se ovoga?“
Lenine oči su se raširile, fiksirajući se na malu, pokretnu sliku. Dah joj je zastao. Bila je to *ona*. Ona, isprepletena sa Darkom, njihova tela klizava od znoja, iskrivljeni uglovi kamere su joj uhvatili glavu zabačenu unazad, usta otvorena u tihom kriku zadovoljstva. Talas mučnine, hladan i zasladak, preplavio ju je. Znala je ovaj snimak. Darko ga je snimio, glupa, pijana greška koju ga je molila da izbriše. „Ne…“ Reč je bila zadavljeni dah. Njen pažljivo izgrađen svet, njene tajne želje, njen skriveni život, sve je pretilo da se raspadne. Mirsadov osmeh se proširio, okrutan, trijumfalan rez preko njegovog lica.
„Darko nas je poslao. Rekao je da ti je potreban podsetnik na to šta zaista voliš.“ Zastao je, puštajući reči da vise u vazduhu, pune implikacija.
