Ušla sam u kola,sela kraj njega.Nisam mogla da ne primetim kako me je odmeravao pričajući o nekim stvarima koje mene uopšte nisu zanimale dok je vozio,ali ja sam bila u svojim mislima i smeskala mu se iz ciste pristojnosti.
-Pa gde zaluta ovako kasno-začula sam pitanje. Tvoji ima sigurno da se brinu ?
-Joj ne pitaj-progovorila sam. Bila sam na nekakvom tupavom rodjendanu a i već kasnim kući.Nadam se da su se moji uspavali.A i muka mi je više od toga da gledam samo na sat i trčim kući pre dvanest kao da dvanest i godina imam.
-Razumem te-rekao je.Potpuno te razumem.Pa ti nisi više mala.Naše devojke u tim godinama su već udate i imaju decu.
Pogledala sam ga malo zatečeno…
-Pa naše devojke,na ciganke mislim-rekao je. Moja mladja ćerka Edita zatrudnela je još sa četrnest i to sa jednim mojim prijateljem,sad i živi kod njega. A zuhra se već udavala nekoliko puta,sad i ne znam gde je i s kim.Niste vi male,možete same da odlučujete,a to je vaš život i treba da ga živite kako vi mislite da treba.
– Pa da u pravu su-najednom mi se zasvidjao razgovor. Šta oni imaju više meni da određuju i da se ja sad brinem i šunjam po kuću ako su zaspali. Pogledala sam na sat.Pa i ne kasnim mnogo,sreća da je abdula naišao.Opet…ali opet će da mi se deru i nerviraju me.Bar da je još malo zakasnim dok ne zaspe,do sutra će se ionako ohladiti…
-Pa čika Abdula,ako se ne žuriš mogli bi još malo da se vozimo negde bar dok moji zaspe,bila bih ti jako zahvalna.
-Ih,pa što bih se žurio sad kad mi je u kolima takva lepotica.Pa nisam lud-zasmejao se,a i ja sa njim.
Otvorio je jednom rukom kasetu i izvukao pljosku sa rakijom.
-Piješ li-upitao je.
-Hehe,pa već sam.
-Haha,pa ajde da nastavimo onda-rekao je i navrnuo,a zatim ponudio i mene.
-Uh,kako je jaka čika Abdula-rekla sam osećajući kako gori u meni,ali ko za inat cugnula sam opet.
Parkirao je kraj nišave i osim mesečine nije bilo drugog svetla.Pričali smo i smejali se kao ludi i ja sam se,dal zbog rakije ili ko zna zašto,baš osećala lepo i opušteno,a na pomisao o mojima,pomislila bi samo ma ko ih jebe.I njih i onog mog nesposobnog dečka.Hoću da uživam….
Najednom sam osetila Abdulinu ruku preko mog ramena i neki žmarci su počeli da mi prolaze telom.Pogledala sam ga,a on se smeskao.Cenim da je imao dva zdrava zuba u sebi i da je imao preko sto trideset kila,ali jednostavno nisam mogla da prestanem da ga u njegove oči koje su sjale na mesečini.
-Kako si lepa Cako bože.Bože kako si jebozovna-prosaptao je i sa drugom rukom počeo da me miluje po obrazu nagnavši se ka meni. Drhtala sam od uzbudjenja i neke novootkrivene treme koja je dolazila ni sama ne znam od kuda.Ipak on je bio tako stariji i iskusniji od mene,a ja osim par pušenja u školskom wc-u i jednog svom tadašnjem momku nisam nikada otišla dalje. A čeznula sam za tim,čeznula čekajući onog praavog. No moja čežnja nikada nije dočekala pravog,jer u tom trenutku,u zagrljaju s ciganinom moja čežnja je dostizala svoj vrhunac i ja sam bila spremna da mu se podam bez ijedne reči više.
Sećajući se sada dok ovo pišem,ne mogu a da ne pomislim na svu ironiju koju život nosi sa sobom i kako ono što smo verovali i radili,vrati nam se kao bumerang na način na koji to ranije nismo mogli ni zamisliti. Jer postojao je razlog zbog kojih nisam smela kroz cigan malu. Još kao mala gledala sam ih i gadila se njihovim navikama,njihovom životu i njima samima uopšte. Poticala sam iz jedne ugledne i pristojne porodice i bukvalno mrzela sve one koji su bili ispod mene. Još kao mala uživala sam u trenucima kada ih sretnem pa mi nešto dobace,da im svašta kažem,od toga kako su odvratni prljavi cigani,pa sve do toga da ih je hitler trebao sve pobiti. U školi je bilo par njih kojih sam sa drugaricama redovno maltretirala,podjebavala,terala ih da mi čiste obuću ili ih jednostavno pljuvala u prolazu. Moglo mi se,uvek sam bila popularna riba u školi i za moju naklonost momci bi uradili sve što tražim,tako da ako bi se neki ciga pobunio,ubrzo bi i dobio batine.
