Mator mi je skinuo nevinost i pozvao ekipu na redaljku

Postoje stvari o kojima se ćuti,koje se nikome ne govore,koje jedino ostaju da žive u svesti neke osobe u fragmentima neizbledelog sećanja… Jednu od tih stvari ja sam rešila konačno da ispričam pa možda pronađu put do nekoga od vas i nastave da žive negde izvan mene. Od tada je prošlo više godina i ja pokušaću da vam ih dočaram uistinu kakve su bile i kakve ih se i dan danas sećam. Zbog njih ja sam ovo što sada jesam i moj život je tako uzbudljiv da zaslužuje da se bar jedan njegov deo nadje u priči, koju vam ja sada poklanjam.Neka bude ispričana…

***

Te tople avgustovske večeri moj dečko bio je pijaniji nego obično što sam i očekivala pošto je njegova sestra slavila 18 ti rodjendan. I ničega lošeg ne bi bilo u tome,da mi nije obećao kako ce me vratiti kući pre 12,jer moji me nikada nisu puštali duže da budem van kuće,tim pre što sam tek napunila šesnaestu,a i živeli smo odmah pored ciganske male kroz koje sam se uvek bojala proći tako da me je uvek neko ispraćao do kuće. Na svako moje pitanje kad će da me vozi kući odgovarao je još malo, jos malo ,da bi nastavljao sa pićem gotovo i ne obraćajući pažnju na mene. Nije mi preostalo ništa drugo no da sedim i čekam,a kako me je društvo oko mene jako smaralo uzela sam i ja i popila koju smeskajuci se robotski na nekakvim glupim pričama nekakvih devojaka,koje nisam zbilja ni slušala. Na početku ponoći moj dečko već je bio užasno pijan i ja svesna koliko je sati ljuta otišla sam do njega i rekla mu kako ću sama kući nadajući se da ću da uspem uhvatiti zadnji autobus.Pitao me je da prespavam kod njega izvinjavajući se što trenutno nije u stanju da vozi,što sam ja naravno odbila i besna gotovo istrčala iz stana snažno zalupivši vrata za sobom.

Žurila sam ka stanici i videla iz daleka autobus koji je već stajao na stanici. Odevena u kratkoj žutoj haljinici sa visokim štiklama na nogama,doterana i našminana sa plitkim dekolteom iz koga su virile moje čvrste,poveće bele grudi i nisam baš bila adekvatno obučena za trčanje za autobusom.Ipak rešila sam da pokušam,jer bolje mi je minut trčanja sada nego kasnije sat hoda. Umalo nisam tako trčeći dosegla do vrata autobusa a ona su mi se zatvorila gotovo pred nosem.Nisam mogla da verujem ! Otisao je,a ja sam ostala gledajući ga kako se gubi u daljini. Sta cu… Besna i još više iznervirana nastavila sam hod usput moleći se da će moji zaspati dok dodjem pa da mogu neprimetna da se uvučem u kuću. Iz misli trgao me je zvuk sirene.Pogledala sam na ulicu i u kolima koja su se zaustavljala ugledala Abdulu,ciganina pedesetih godina koji je živeo par ulica od moje kuće.

-Cako,jesi krenula kući ? -upitao me je spustivsi staklo. Ajde da te odbacim,ako ideš kući.

Isprva nisam znala šta da mu odgovorim,ali sam se setila da je nekoliko puta bio kod nas kući,jer bi ga otac unajmljivao kad je trebalo da se kopa nešto ili kreči,prenose stvari i tako to. Ali bože-pomislila sam-šta ako me neko vidi i to u auto sa ciganinom,starim,debelim i prljavim cigom,a ja ovako sredjena i doterana.Ne bih mogla više iz kuće da izađem od sramote.Ali opet pomislila sam,možda je i dobro što je došao,gde ću pešaka ovako pripita i to još kroz cigan –malu,a i kasno je da bi me neko video.

Rating: 3.2/5. From 126 votes.
Please wait...
Možda Vam se sviđaju i ove
guest
0 Komentari
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare
0
Ostavi svoj komentarx
()
x