Stefan je odgurnuo Lidiju i odmah otišao u kupatilo, a za njim i Miodrag. Kad smo ostali sami, ja sam prišao potpuno iscrpljenoj i obamrloj Lidiji i počeo da je ljubim po oznojenom telu, ne mareći za to što se događalo samo koji minut ranije. Gledala me je zamućenim očima i počela glasno da jeca i plače.
“Nemoj da plačeš ljubavi, biće sve u redu…”
“Izvini…” samo je promucala.
Pomogao sam joj da se obuče i odmah smo izašli iz kuće, bez pozdrava.
Odvezao sam Lidiju kuči njenih roditelja. Nisam izašao iz auta, rekao sam joj da sam nešto zaboravio i da ću se brzo vratiti. Otišao sam i parkirao se u jednoj uličici nedaleko od Stefanove zgrade. Bilo je već dosta kasno i nije bilo ljudi na ulici, tek po neki zakasneli prolaznik. Znao sam da Miodrag treba da kolima doveze Stefana kući. Napipao sam ispod sedišta svoj pištolj, koji sam tih devedesetih godina držao u kolima kad god idem na put, u zlu ne trebalo. Nisam ništa osećao ni razmišljao, telo i misli su mi sasvim utrnule. Izvadio sam pištolj i prišao bliže Stefanovoj zgradi.
Sakrio sam se u mraku i čekao. Posle pola sata pojavio se auto. Kada se zaustavio ispred zgrade, prišao sam im i pokucao na staklo sa strane vozača. Miodrag je otvorio prozor i uz osmeh me pitao:
“Nešto si zaboravio?”
“Da…”
Bila su dva pucnja, jedan u glavu vozača, a drugi u srce suvozača.
Mirno sam kroz mrak, između obližnjih zgrada, odšetao ka kući Lidijinih roditelja. Sutradan sam posle ručka otišao po auto. Niko me nikada ništa nije pitao o tom događaju. Pričalo se o sukobu klanova u tom gradu i žrtvama tog sukoba. Lidija me takođe ništa nije pitala. Dok smo se vozili ka našem gradu nismo progovorili ni reč.
Sada imamo po šezdeset godina i još uvek smo u srećnom braku.
0