“Jelena…”, započeo je. “Mislim da je i tebi jasno kako stvari ovde funkcionišu…” Odložio je čašu na sto. “A ako ti nije jasno, verujem da će ti Andrej sve objasniti. Hoćeš da ga zovem telefonom, da popričaš sa njim?”
Posmatrala ga je sa mešavinom besa i gađenja. Andrej? Kakve veze sad ima Andrej kada je on otišao kući svojoj ženici i dečici i ostavio je napaljenu, nezadovoljenu, sa ukusom sperme još uvek u ustima, ukusom koji ni svo vino nije moglo da spere.
“Ne misliš valjda da si jednim pušenjem u kolima odradila sav posao za danas, Jelena?” pitao je namigujući joj kao da su najbolji drugari.
“Sram… sram vas bilo” promucala je dok su druga dvojica direktora dizala galamu pričajući sa kelnerom koji je bio na donjem nivou.
“Hajde, hajde, mala, nemoj da se sad foliraš, Andrej je dojavio da si prijemni ispit kod njega u kolima položila sa visokim ocenama.”
Lice joj je gorelo, a u glavi joj se vrtelo. Činilo joj se da će propasti u zemlju, da nikada više neće moći da se digne sa ove stolice, da je noge više nikada neće držati.
A on je iznenada uhvati za ruku i povuče za sobom. Gotovo je izgubila ravnotežu posrćući za njim.
“Vreme je da vidimo kako si se spremala za druge predmete” kliberio se on, vodeći je odlučnim koracima prema toaletu.
Bila je zapanjena. Bila je zapanjena njegovom drskošću. Bila je zapanjena što posle toliko vina i sramote uspeva da hoda na visokim štiklama, što mu dopušta da je, držeći je za ručni zglob vodi ka vratima na kojima su bili nacrtani stilizovani gospodin i dama. Trebalo je da nešto kaže. Da ga zaustavi, da mu objasni koliko greši u vezi sa njom.
Toalet je bio čist i mirisan, lepo osvetljen. U njemu je svirala nežna, tiha muzika. Direktor se osećao na vino dok joj je zavlačio ruku pod suknju. Pokušavala je da ga odgurne, ali njeni protesti bili su tihi, slabi, simbolični. Zapanjeno je posmatrala samu sebe negde iz nekog udaljenog kutka svesti kako dopušta ovom drskom, pijanom muškarcu da je ispipava kao nekakvu drolju.
“Nemojte…” šaputala je, stideći se od sebe, od kolega koji su ostali sa druge strane vrata. “Ja nisam takva…”
Njemu je ovo bilo užasno smešno i za trenutak je zaista i zastao, odmerio je celu pogledom a zatim počeo da otkopčava pantalone.
“Sad ćemo to odmah da proverimo, mala. Hajde, klekni da te ispitamo.”
Posmatrala ga je osećajući kako joj se oči pune suzama. Zar je ovo zaslužila, zapitala se. Zar je ovo bio rezultat njenog ponašanja na poslu, napora da bude profesionalna i poslovna?
A dole, između butina osećala je kako je vruće, mokro, kako je klizavo i odgovor se sam oblikovao u njenim mislima.
“Klekni dole da te sad ne bih išamarao, droljice. Dosta si se folirala” preteći je prošaputao direktor. “Andrej nam je objasnio kakva si ti, zato nemoj da gubimo vreme”.
Mogla je da se okrene i ode. Mogla je da mu lupi šamar, da se okrene i ode iz ovog restorana, iz ovog grada, iz ove firme. Mogla je da mu pokaže koliko greši u vezi sa njom.
Umesto toga, polako, poslušno, gledajući ga u oči, spustila se na kolena.
