Gregor je ustao i protegnuo se. Zatvorio je laptop i nervozno čekao Tomislava. Kad je Tomislav konačno završio, dvojica muškaraca napustili su zgradu i otišli u obližnji popularni restoran u kojeg su na marendu dolazili mnogi poslovni i radni ljudi. Konobar ih je uputio prema slobodnom stolu. Sjeli su za stol i naručili jela iz dnevne ponude i svatko po čašu vina.
Gregor: – „Kako je Lea? Je li definitivno odlučila da ne ide na fakultet?
Tomislav: – “Da, definitivno. Nažalost. Rekao sam joj da još može biti slobodna ovog ljeta, ali onda mora naći posao.
Gregor se malo zamislio. Kao i uvijek kada mu je nešto htio reći čekao je pravi trenutak: -“Sada je pravo vrijeme da mu kažem, sada je opušten i tema je pogođena”.
Gregor: – „Da, razumijem. I kod mene je ista situacija. Što misliš o tome da ih obje zaposlite u našem uredu? Znaš koliko nam vremena treba da se javimo na telefon i dogovorimo termine. Također, naši klijenti će imati bolje mišljenje ako vide da smo ozbiljna tvrtka koja ima tajnicu”.
Tomislav: – “Sve je to istina, ali sada moramo štedjeti i ne možemo nikoga zaposliti. Plan nam je takav da nam da za sve poslove uzimamo kooperante…”
Gregor: – „Tako je, ali nije isto zaposliti nekoga drugoga ili naše kćeri. One ne rade pa im ionako moramo dati novac. Ako ih zaposlimo onda će one same zaraditi to što ćemo im ionako dati i tako bi riješili dva problema. Ne moramo ih zaposliti na puno radno vrijeme, već svaku na pola radnog vremena pa nek rade jedna ujutro jedna popodne ili svako drugi dan”.
Tomislav: – „Jebeno si u pravu. Učinimo to!”
Gregor: – „Vidiš kako dobro razmišljaš uz dobru hranu i čašu vina, ha ha”
Dva prijatelja su podigla čaše i nazdravile svojim kćerima, te nastavila jesti. Dok je Tomislav čitao obavijesti sa svog mobitela a Gregor je razmišljao – “Ovo je bilo lakše nego što sam mislio. Samo treba znati s njim. Sve u pravo vrijeme, he he.”
Završili su s jelom. Gregor je pozvao konobara da naplati račun i vratili su se u ured. Nastavili su marljivo raditi, a nakon nekog vremena Gregor je trebao odmor.
Gregor – “Napravit ću kratku pauzu, hoćeš li kavu?”
Tromislav – “Ne hvala, ne treba.”
Gregor ustaje i odlazi u čajnu kuhinju. Dok radi kavu razmišlja – “Helena je sigurno došla s posla, trebao bih je nazvati”. Uzeo je mobitel i nazvao svoju ženu.
„Da” – Nervozno se javila Helena.
Gregor: -„Dušo, imam dobre vijesti”.
Helena: -”Danas nema dobrih vijesti”.
Gregor: – „Što se dogodilo, draga?”
Helena: – „Pao je, pao je…” – Počela je vikati
Gregor: – „Tko, što? O čemu ti pričaš?”
Helena: – „Daniel”
Gregor: – „Kako pao? O čemu ti pričaš?”
Helena: – „Pao je na ispitu! Zaboga, ti ni ne znaš da je Daniel imao ispit.”
Gregor: – „Znam da ima ispit ovaj tjedan, ali nisam znao da je danas.”
Helena: -”Da, naravno. Nešto nije u redu s njim.”
Gregor: -”Smiri se, u redu je, to je samo jedan ispit”
Helen: – „Pa nije. Ovo se nikada prije nije dogodilo”
Gregor: – „Uvijek postoji prvi put”
Helena: – „Je li to tvoj odgovor?”
Gregor: – „Draga, razgovarat ćemo kod kuće. Samo sam te htio nazvati da ti kažem da će idući tjedan Mia i Lea početi raditi u našem uredu.”
Helen: – „Mia? Raditi? O čemu ti pričaš?”
Gregor: -”Jesi li zaboravila? Razgovarali smo o tome prošli tjedan.”
Na trenutak je zavladala tišina, a Gregor je razmišljao u sebi: -“Oh, potpuno je zaboravila da smo razgovarali o tome. Ali i ja sam potpuno zaboravio da Daniel danas ima ispit. Ma, to je normalno, oboje smo zauzeti i normalno da ponekad zaboravimo stvari. Helen je sad uznemirena, moram je smiriti.”
