Dok sam ja stajao kao paralizovan i zverao u to savršenstvo, ona je iskoristila moj šok. Spustila je ruku dole, bez greške me zgrabila pravo za kurac koji je već divljao u šorcu, stisnula ga svom snagom i prohptala sa čistom pohotom u očima:
– „Mmmmmm… Vidi kako je skočio, Fićo… Izluđuješ me više sa tim porukama, hoću ceo da mi uđeš unutra što pre!“
Posle tog ludila u malinjaku, stvari su se naglo promenile. Mirjana je morala da prestane da radi na branju i vratila se svom redovnom poslu u ordinaciji, dok je njena ćerka i dalje dolazila svaki dan u smenu. Ta razdvojenost nas je oboje ubijala, a poruke koje smo razmenjivali postale su još vrelije i bezobraznije. Čekali smo prvu priliku, a onda se sudbina poigrala sa mnom.
Jednog dana me je toliko divljački zaboleo zub da mi je pulsirao ceo mozak. Nisam mogao da izdržim, pa sam uzeo telefon i pozvao Mirjanu. Čim je čula šta je u pitanju, glas joj se promenio, postao je nekako ozbiljan, ali sam osetio onu njenu prepoznatljivu iskru:
– „Fićo, dođi danas u ordinaciju oko 17h. Zapapiši adresu…“, rekla mi je i izdiktirala gde da dođem.
Stigao sam tačno u pet. Dok sam prilazio ulazu, bacio sam pogled na tablu sa radnim vremenom i video da ordinacija radi upravo do 17h. U sekundi mi je sve bilo čudno, ali mi je mozak proradio brzinom svetlosti – namerno me je pozvala tačno na kraj smene, kada nema pacijenata.
Ušao sam unutra, a u čekaonici je bila još jedna njena koleginica koja se baš tada pakovala. Mirjana me je hladnokrvno predstavila kao „hitnog pacijenta iz malinjaka“. Koleginica se samo nasmejala, pozdravila se sa nama i izašla, a zvuk zaključavanja ulaznih vrata koji je usledio odmah nakon njenog odlaska bio je znak da smo konačno ostali potpuno sami.
Mirjana se okrenula prema meni, zaključala vrata ordinacije iznutra, a onaj njen profesionalni stav je nestao u sekundi. Namignula mi je i pokazala na stomatološku stolicu:
– „Sedaj, Fićo, da vidimo taj zub…“
Lekao sam na stolicu, dok je ona navukla rukavice i upalila ono jako svetlo iznad mene. Bila je u onom svom uskom, belom doktorskom mantilu koji joj je savršeno isticao struk, a dugmići na grudima su joj bili napeti do pucanja zbog onih njenih džinovskih četvorki. Prisla je skroz blizu, tako da su joj sise bile bukvalno na par centimetara od mog lica dok se naginjala nad mnom. Brzo je pregledala zub, uzela instrumente i završila mi popravku bukvalno za nekoliko minuta.
Čim je odložila alat i ugasila svetlo, skinula je rukavice i bacila ih u kantu. Pogledala me je onako odozgo, sa onim njenim najgrešnijim osmehom, dok joj je disanje već postajalo teže:
– „Eto, zub je rešen… A sad da rešimo ono što mene boli danima“, prohptala je i zakoračila još bliže stolici.
Čim su te reči izletele iz njenih usta, više nije bilo čekanja. Skočio sam sa stolice i privukao je k sebi. Krenuli smo divlje, histerično da se ljubimo i hvatamo po celom telu, kao da nismo videli svetlost dana mesecima. Ruke su mi same poletele ka njenom belom doktorskom mantilu – otkopčao sam ga u sekundi i svukao joj ga niz ramena. Mirjana je bila toliko napaljena da nije gubila ni tren; sama je brzim pokretima svukla svoje bele radne pantalone i majicu, a odmah zatim i veš. Ostala je potpuno gola, raskošna i brutalno zgodna pod svetlima ordinacije. Ja sam se skinuo brzinom svetlosti, bacivši odeću na pod.
