– „SVRAŠAVAJ U MENE!!! NAPUNI ME, FIĆOOOO!!! AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAH!!!“, zavrištala je ona iz sveg glasa, bacajući glavu unazad dok je doživljavala brutalan, ludački orgazam.
Te reči i njen krik su me potpuno dokrajčili. Zario sam se u nju do samog korena, podigao je skoro sa poda i počeo divljački, u jakim mlazevima da prskam duboko unutra, dok je moj sopstveni urlak probio tišinu ordinacije:
– „AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA TOOOOOOOOO, MIRJANA,!!!“ – vrisnuo sam na sav glas, spajajući svoj krik sa njenim neprekidnim vrištanjem, dok smo se oboje tresli u tom stojećem položaju, zalepljeni uz ogledalo koje je svedočilo našem potpunom grehu i ludilu.
Nakon tog poslednjeg, stojećeg ludila koje nas je oboje skroz iscedilo, jedva smo se odvojili od onog zamagljenog ogledala. Noge su nam klecale. Držeći se jedno za drugo, polako smo prešli onih nekoliko koraka i seli na ivicu kožnog kreveta.
Seli smo zadihani, pokušavajući da pohvatamo vazduh dok nam se znoj slivao niz tela. Privukao sam je bliže sebi, a ona je naslonila glavu na moje rame. Zagrlili smo se tako goli i polako počeli da se smirujemo, slušajući kako nam se otkucaji srca u tišini ordinacije polako vraćaju u normalu.
Okrenuo sam se prema njoj, sklonio joj jedan vlažan pramen kose sa lica i, još uvek pomalo u šoku od svega što se desilo, tiho rekao:
– „Čoveče… Nisam znao da si ovoliko perverzna, Mirjana.“
Ona se samo tiho, prepoznatljivo nasmejala onim svojim najgrešnijim osmehom, podigla glavu sa mog ramena i pogledala me pravo u oči:
– „E, moj Fićo… Mnogo toga ti još uvek ne znaš.“
Vreme je prolazilo, a to ludačko leto u malinjaku polako je ostajalo iza nas. Tokom tih poslednjih vrelih meseci, uspeli smo da se skopčamo još samo dvaput. Oba puta je to bilo na brzinu, u kolima, na nekom zabačenom i mračnom parkingu na periferiji grada. Stalno smo gledali preko ramena, a ta večita tenzija i skučen prostor u autu su radili svoje. Nakon tog drugog puta, Mirjana je, dok je popravljala odeću i hvatala vazduh, presekla i rekla:
– „Fićo, moramo da stanemo sa ovim kolima. Rizik je ogroman, stalno mislim da će neko da naleti, a iskreno – i ne sviđa mi se ovako na brzinu u sedištima. Nije to to.“
Bilo mi je krivo, ali sam znao da je u pravu. A onda je došao oktobar i za mene je počelo potpuno novo poglavlje. Krenuo mi je fakultet, spakovao sam stvari i preselio se u grad, u svoj iznajmljeni stan. Konačno sam imao svoj mir, svoja četiri zida i slobodu o kojoj sam maštao.
Naravno, Mirjana je prva saznala za to. Kada sam joj javio da sam se smestio i da sam sam u stanu, preko ekrana je stigla poruka koja mi je ponovo zapalila krv, u onom njenom prepoznatljivom stilu:
„Uživaš, a? E pa, spremi se… Dolazim uskoro u grad da te posetim i vidim taj tvoj stan. Ovaj put nemamo ordinaciju i ordinacijsko vreme, imamo ceo krevet samo za nas.“
