St Luis…Grad koji mi se odmah dopao. Ne postoji neki valjani razlog za to. Jednostavno mi je legao. Možda zato što su ulice bile prepune lepih i nasmejanih ljudi, ili nešto treće… Ne znam…
Kao i uvek, neopterećen vremenom, reših da prvo nadjem smeštaj. Smestio sam se na kraju grada u jednom hotelu koji je bio na ruti mog putovanja. Hotel sam, osim zbog lokacije, izabrao računajući da će biti malo mirnije jer je na kraju grada, pa da malo odmorim.
Avaj, prevario sam se. Sledeći dan je osvanuo tako što su me probudili galama raznih mašina i nervozni glasovi majstora. Nedaleko od hotela, na jednoj velikoj livadi nicao je novi grad. Spremao se neki vašar. Vredni momci su već do kraja dana postavili sve moguće. Tu su bili razno razni šatori, ringišpili, ceo luna park sa pratećim elementima.
Ništa od mog odmora u tišini, pomislih i sidjoh u restoran hotela da jedem. Ponovo razočarenje. Restoran se je zbog vašara u večernjim satima pretvarao u snack-bar. Za utehu mi je bilo to što sam mogao da naručim neke bezukusne grickalice uz hladno pivo.
Ubrzo se je restoran pretvorio u noćni bar i na bini se pojaviše muzičari. Počeli su da dolaze gosti, a ja naručih još pića rešen da se ne pomeram dok ne vidim kakav je ovde provod.
Krenula je i živa muzika. Pevala je jedna plava devojka u pratnji dvojice muzičara. Muzika je bila lagana, uglavnom obrade nekih hitova i reših da još malo posedim. Nakon nekliko numera usledilo je iznenadjenje. Počeli su taktovi meni tako poznate pesme. Bila je to veoma popularna pesma grupe ”Riblja Čorba” i njihov hit ”Lutka sa naslovne strane”. Pevačica je pevala pesmu sa dosta grešaka, jer joj je verovatno srpski jezik predstavljao nepremostivu poteškoću, ali sam ja lupkao nogama u ritmu muzike i tiho pevao zajedno sa njom. Kada je primetila da i ja pevam pesmu zajedno sa njom ona prstom i rukom pokaza na mene i pozva me na binu. Ja se osvrnuh prvo u neverici, medjutim ljudi oko mene, verovatno željni zabave me bukvalno izguraše na binu.
– Izgleda da ovde imamo gosta koji poznaje ovu pesmu – reče pevačica u mikrofon i salom se prolomi aplauz. Gurnula je mikrofon ka meni i ja rekoh:
– Da, znam pesmu, ali ne znam da pevam… jedino ako želite da vam razjurim goste.
Salom se prolomi smeh i aplauz i krenuše prvi taktovi pesme.
– Zajedno ćemo, ja ću vam pomoći – reče pevačica i krenu prva.
Ja sam je pratio sa pevanjem i sto posto sam siguran da sam zvučao očajno. Medjutim to gostima nije smetalo i oni me sa ovacijama na kraju pesme ispratiše do stola. Amerikanci inače vole takav vid interaktivne zabave.
Nakon pola sata, muzika uze pauzu i uskoro za moj sto stigoše novo piće i pevačica. Imala je veoma jebozovno telo, jedino što mi se nešto nije dopadala njena faca.
– Ja sam Ejpril. Da li je slobodno?
– Naravno – rekoh ja ustajući sa stolice.
Uskoro se razvezala priča. Ejpril je nekada bila slučajno na nekom koncertu gde je čula tu Čorbinu pesmu i jako joj se dopala. Nabavili su snimak i od tada je u njihovom repetoaru. Kada je čula da dolazim iz iste zemlje odakle i pesma, zamolila me je da joj napišem reči na parčetu papira, kako bi ih što pravilnije pevala.
