Tiho je za sebe rekla. Znala sam….
Ostatak noci ni je prosao u polusnu i osecaju njene ruke na meni. Probudio sam se rano i izasao pre svih. Nisam imao hrabrosti da sacekam da se mama probudi.
Na poslu sam bio sam u ludilu i iscekivanju njenog dolaska. Tesio sam sebe da ce sve proci ok, posto je Milos tu.
Ali pomisao na njenu ruku koja je pomazila moj ponos me je uvek vracala na pomisao sta je htela sa time. Sta znaci znala sam?
Sta bi se desilo da sam rekao da sam budan? Da li bi tada bilo nesto vise?
U sred mog razmisljanja Milos me prekinu recima.
– Moram na kliniku, hitan slucaj. Odlozi sve zakazane za sutra. Necu stici da zavrsim sigurno.
Izleteo je iz ordinacije. Uzeo sam svesku i krenuo redom. Svakoj sam se izvinio i objasnio.Odlozio ih za sutra. Dok nisam naisao na ime Olivera…Nju nisam hteo da odlozim. Hteo sam je ovde danas. Ostajem sam u ordinaciji i ona dolazi. Bas to sam i hteo, zeleo. Minuti kao sati. Nikako da dodje dva sata. U 15 do 2 u cekaonicu ulazi ona. Ona koju cekam ceo dan. Izlazim iz ordinacije i uz osmeh je pozdravljam
– Cao mama. Na vreme. Rekoh uz osmeh
– Cao ljubavi. Kako si? Ima li guzve?
– Nema, Milos je morao do klinike. Izvini nisam stigao da ti javim.
– Hoce li skoro nazad?
– Mislim da nece, javio je da ima hitnu operaciju i da odlozim pacijente.
– A mene nisi odlozio? Pitala me sa dignutom obrvom.
– Nisam, nego sam zaboravio, tj nisam stigao.
– Ok, ubedio si me. Mada ovo mozes i bez njega, samo uzorak da se uzme. Smes sam?
– Ja smem, samo da li ti hoces bez njegovog prisustva?
– Pa vise poverenja imam u tebe nego u njega.
To sam cekao, da me ne odbije. Da mi prepusti posao.
– Ok, onda mozes da se spremis, evo mene za sekund, samo da operem ruke.
– Znaci niko nece doci vise? Jedini sam ti pacijent do kraja dana? pitala me i skinula sako.
– Poslednji za danas, zatvaramo posle toga.
– Ok, zakljucaj onda vrata da neko ne upadne u cekaonicu kada vec ne radite vise. rece i nastavi ka ordinaciji vrckajuci njenim lepim dupetom.
Sve je islo u moju korist, od samoce preko toga sto je trazila da zakljucam. Nece da iko smeta. Prao sam ruke i pokusao da iskontrolisem disanje i njega i krv koja je kljucala u meni. Usao sam u ordinaciju i stavio rukavice. Ona je i dalje bila iza paravana. Nakasljao sam se kako bi znala da sam tu.
Nasmejala se i rekla. Cula sam te, nema potrebe za kasljanjem.
Izasla je iza paravana sa kosuljom preko stomaka, koja je silazila do ruba njene pice, ostatak je bio go. Savrseno obrijane i glatke noge.
– Izvoli smesti se, pa da pocnemo. Rekoh.
Vrcavim hodom je dosla do stola za pregled i sela. I dalje nisam video nista osim kosulje.
– Nisi prvi put na pregledu mama, znas kako treba da sednes.
– Znam, ali me zanima nesto.
– Reci mama. Pitao sam je, kao nezainteresovan pitanjem koje sledi.
– Da li si sinoc oprao ruke posle one vaginalete?
E to pitanje nisam ocekivao.
– Jesam, naravno. Sto pitas.
– Zato sto si otisao direktno u sobu, nisi isao u kupatilo. Ili se meni ucinilo.
– Ucinilo ti se. Oprao sam ruke. Rekao sam i provalio kako crvenim i kako sam uhvacen u lazi.
