Plavuša kresnula vozača autobusa

Vozim autobus tek tri godine. Iako mnogi misle kako je taj posao lak, moram priznati da je ponekad vrlo naporno. Radi se i vikendom, i noću, i po ledu, i po vrućini… Nisam imao konduktera, pa mi je često bilo dosadno. Neke do linija su naprosto bile neisplative. Dešavalo se mnogo puta da putnika uopšte i nema. Najgore je bilo nedeljom. Tek tada nije bilo nikoga.

Imam 24 godine i zadovoljan sam svojim životom. Ne kažem da ne bih voleo da sam uspešniji, ali, ne žalim ni za čim što sam uradio. Ludovao sam kad mi se ludovalo, pio kad mi se pilo, muvao kad mi se muvalo… Dobro sam iskoristio svoju mladost. Ipak, kad treba da se radi, radim pošteno. Ne volim zabušante. Takav sam u svemu.

Iznad mog mesta u autobusu stajao je otrcan znak “ZABRANJEN RAZGOVOR SA VOZAČEM”. Naravno, pravila su tu da bi se kršila. U autobusu je uvek bilo malo putnika, ali bih uvek našao nekoga za razgovor. Druželjubiv sam i volim razgovore. I mogu da razgovaram o svemu. A teme su različite. Sve zavisi od toga sa kim pričam i koliko dugo. S muškarcima pričam o sportu, sa starijima o vremenu i zdravlju, a ženama najviše pričam viceve. I, verujte mi, kada nekog ima u autobusu, posao mi pet puta lakše pada.

Kada sam ustao iz kreveta u nedelju bio sam jako mrzovoljan. Svi normalni ljudi mogu da ostanu u krevetu, a ja sam osuđen na posao. Najgore mi je bilo to što će autobus opet biti prazan. Nedelja je najgori dan za posao. Sreća da mi je plata fiksna- inače bih nedeljom vozio i kiptao od besa. Obrijao sam se, oprao zube i obukao farmerke, košulju i kožnu jaknu.

Otišao sam do autobuske stanice, uzeo kopiju reda vožnje za taj dan i ušao u autobus. Počelo je. Vozio sam, činilo mi se, satima. Samo osmoro putnika. I niko interesantan. Kao da ih je sve zahvatila ta nedeljna letargija. Niko nije bio raspoložen za priču. Vreme je jako sporo prolazilo. Na jednoj stanici su izašli svi putnici. Vozio sam do sledeće i molio se da tamo bude barem desetoro ljudi. Gadno sam se razočarao kad sam počeo da se približavam. Videla se samo jedna silueta. Nisam dalje ni gledao. Samo sam se mrzovoljno zaustavio pokraj stanice i pritisnuo dugme za otvaranje vrata. A onda su mi oči ispale.

U autobus je ušla prelepa plavuša. Moje godište, procenjivao sam. Nije ni bila toliko zgodna koliko lepa. Kažu da su plavuše glupe. Da li je to trebalo da znači da neće biti nekog pametnijeg razgovora sa njom? Možda. Ma kakav razgovor! Dovoljan će mi biti i povremen pogled na nju ako bude prihvatila da sedne na suvozačko mesto.

-Dobar dan.
-Dobar dan. Do Novog Sada.
-350 dinara
-Izvolite…
-Samo malo…
-Ne treba kusur. Mogu li da sednem ovde?

Na trenutak sam zablenut pokušavao da shvatim šta govori. Sama je ponudila da sedne na suvozačko mesto.

-Možete.

Rekao sam to pazeći da ne otkrijem koliko mi je drago. Trebalo je da zvuči kao:

– “Pa, nije običaj da putnici sede tu, ali- hajde…”

Skinula je svoj crni kaput i sela. Imala je noge za desetku. Suknja do kolena. Bila je diskretno našminkana. Želeo sam da započnem neki razgovor, ali nisam mogao. Jednostavno, knedla mi je stajala u grlu. Obuzela me je neodoljiva želja da je dodirnem. “Ma, budalo”, rekao sam sebi, “Ona je dama”. Iako sam smirivao sebe, počeo sam da osećam kako mi farmerke postaju tesne. Uzeo sam papirnu maramicu i obrisao čelo. Onda opet. Pa opet…

-Vi se uvek tako znojite?- rekla je plavuša.
-Ne uvek… Ovaj… Ne… Da…- mucao sam glupavo.
-Vama je neprijatno?- upitala je nasmejano.
-Da samo znate koliko nije!- rekao sam i zažalio. Zvučalo je tako jeftino.
-Pa, nije ni meni.- uzvratila je istom merom.

Opet sam uzeo maramicu i obrisao se. Setio sam se svog zamuckivanja maločas. Baš sam ispao budala. Zato sam sada prvo osmislio rečenicu u glavi. Hteo sam da kažem: “Možda bih trebao da otvorim prozor… Vruće je…”

-Možda bih jebao…

Nisam znao šta da uradim. Da se nasmejem, ili odmah ispravim.

-Možda bih trebao…- rekao sam.
-Šta?- upitala je ona smejući se.
-Pa… Možda bih trebao da otvorim prozor.
-Vruće ti je?
-Da.
-A da te ja malo rashladim, frajeru?- upitala je.

Očekivao sam šamar. Toliko gluposti sam uradio proteklih pet minuta.

-A šta bi se desilo kada bi ovaj autobus malo zastao pored puta? Odbili bi ti od plate?
-I da odbiju, ne bi bilo mnogo štete. Ionako je mala.
-Ma je li?
-Da, ali, recimo, ako se autobus pokvari…
-A postoji i ta opcija?- rekla je ona.
-Uvek.- odgovorio sam.
-Pa onda da je isprobamo!

Skrenuo sam sa puta i zastao na obodu jedne njive. Plavuša mi je prišla i sela mi u krilo. Okrenula se prema meni. Ščepala me je i uvalila jezik u usta. Tako se dobro žvalila… Moja kita se odavno digla, tako da je sigurno mogla da je oseti. Raskopčala mi je košulju i ja sam uzvratio istom merom. Skinuo sam joj majicu i video da nema brus. Odmah sam ščepao male, ali lepe dojke i počeo da ih dudlim. Balavio sam kao dete. Prelazio sam jezikom preko naježenih bradavica i istovremeno mesio obe sise kao Slavko Štimac u “Varljivom letu”… Skinuo sam joj suknju i počeo da joj drkam. Gurao sam prvo jedan, pa onda i dva prsta. Počela je da stenje. -Aaaaah… Tooo… Tooooo….

Stranice: 1 -- 2

Možda Vam se sviđaju i ove
guest
0 Komentari
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare
0
Ostavi svoj komentarx
()
x