Negde popodne, radnici su baš bili u poslu i Safet je prošao kraj mene noseći na svojim preplanulim gotovo crnim ledjima džak cementa. I on je bio veseo. Zastao je.
– Druže, samo da ti kažem, tvoja rodjaka je prava vatra. Dobićeš danas još jednu kutiju cigareta i deset Evra da te časti tvoj drug Safet.
Bio sam totalno zbunjen
– Napravio je Cigan nafaku za svoju mučenu cigansku dušu. Pričamo se posle
i nastavio je dalje, ovoga puta prošavši pored majke koja je spremala večeru za ljude.
Posmatrao sam moment kada su se susreli. Ona ga je pogledala sa blagim osmehom, i na trenpomilovala pogeldom po njegovim mišićavim grutima, a on se u prolazu osmehnuo pogeldavši njenu zadnjicu. Onda s eokrenuo dalje, ka meni i namignuo mi, a ja sam se brzo okrenuo u suprotnu stranu da to sve mama ne primeti.
U stomaku mi je bio neki kamen neko osećanje uzbudjenja, neizvesnosti… i neki čudan, čudan osećaj.
Odlučio sam da to veče ne spavam.
Potrudio sam se da odmaram poslepodne što sam više mogao da ne bih uveče zaspao. Pomisao na Safetga, Ciganina, radnika nabildovanog od fizičkog rada i čak mladjeg od majke, i moje lepe majke, doktorice sa mleko belom kožem, davao mi je neki novi i čudan osećaj u stomaku. Svaki put bi mi to tražilo da zapalim cigaretu. Nisam tada razumeo zašto.
Zapalio sam par cigareta tako.
Došlo je veče, pa mrak. Majka je insistirala da legnemo ranije jer, sinoć nismo lepo spavali od vrućine. Pustila je tihu muziku. Pričali smo neobavezno i tiho, svako u svom krevetu. Kada bih se ućutao, majka, bi me tiho nešto upitala, ja bih odgovorio, sve kraće i kraće i na kraju sam ućutao. Pitala me je ponovo nešto. Nisam odgovarao. Ćutala je desetak minuta, pa ponovo nešto tiho rekla a ja opet ćutao.
Ućutala je i ona, Ja bih se samo ponekad promeškolio i opet umirio.
Mislim da je pšrošlo sigurno sat i više. Tiho je ustala iz kreveta. Ponovo mi je prišla i nagla sed nadamnom. Posmatrala nekoliko trenutaka i tihom na vrhovima prstiju, bosa izašla iz sobe, kroj predsoblje i napolje.
Ćutao sam i dalje, plašeći se da me možda ne čeka iza vrata i još proverava da li sam zaspao.
A možda su već zajedno. Da li da krenem‘ i kad u opšte. Tgišina i neizvesnost su me ubijali, a posebno osećaj da s enešto zasigurno dogadja u soj tišini i mraku, nešto tajno i sasvim isplanirano.
Oseća sam neki tihi osećaj izdaje u dubini… a opet je bio uzbudljiv. Čudno uzbudljiv.
Čekao sam i ja skoro više od pola sata. Da li je kasno da sada krenem, šta ako se vrati? Poneo sam kutiju cigareta i upaljač. Možda ću da samo ispušim cigaretu iza kuće. Lagao sam sebe
Izašao sam polako na vrata ka dvorištu. Ponovo je bila mesečina. Ni majke ni Safeta nigde nije bilo. Sto i klupica bili su pusti.
Ali svetlo u onoj sobici u dnu dvorišta, pod ambarom je gorelo. Izdajnički mali prozor je svetleo.
Zatekao sam sebe da sam prešao tiho, šunjajući se kroz dvorište, gotovo pola puta ka ambaru i sobici. Postajali su sve veći i veći ispred mene a svetlo sa prozora sve jasnije. Slaba sijalica od možda 60 vati, ona jeftina seljačka tek da se vidi u prostoriji.
Posle dugog vremena da vas počastim novom pričom. Poprilično je duga nadam se da vam se dopada
Stvarni događaj ili ne
Stvaran je. Prepričan od žene koja je ovde glavna junakinja
Zakon
Drago mi je kada čujem komentare i da neko voli ono što pišem. Za nas autore to je jedina nagrada
Odlicna prica, svidja mi se jeste duza ali vrijedi svake procitane steanice.