Frizerka… Zlo…
Sisata plavuša. Kad kažem sisata plavuša, onda tako i mislim SISATA PLAVUŠA. Kao iz filmova. Šišala je nekog crnca koji je sedeo u stolici. Ona je samo trčkarala oko njega i zveckala makazicama. Često se odizala na prste kako bi dohvatila vrh glave i omogućavala nam divan pogled na njene prelepe listove. Očigledno je bilo da smo sva trojica zurili u nju i njenu prelepu figuru i da nam je svejedno bilo kada ćemo doći na red za šišanje. Što se mene tiče, mogao sam da čekam celu noć i da je gledam. Ne bi mi smetalo. Tada na vratima banu još jedna mušterija, i frizerka mu reče:
– Žao mi je. Zatvaram. Evo još njih da završim i odlazim kući.
Mušterija razočaran izadje napolje, a frizerka pridje vratima i zaključa ih. Nakon nekih sat vremena, došao je red i na mene. Prethodne mušterije su napustile salon i sada smo ostali samo ja i frizerka. Ona umorno otrese stolicu krpom i pozva me:
– Izvolite…
– Hvala… – seo sam u stolicu i tek da bih nešto rekao izgovorih – Mora da ste jako umorni?
– Da. Ceo dan sam na nogama – reče ona i poče da mi češlja kosu – Vi niste odavde?
– Ne, iz Evrope – tako mi je bilo najlakše jer nisam morao da im objašnjavam gde se nalazi grad iz koga dolazim.
– Primetila sam po naglasku. Kako ćemo?
– Što kraće…
– Zašto? Lepa vam je kosa…
Ja joj tada objasnih svoju nameru o putovanju i ona poče da šiša. Naravno, putovanje je bilo razlog da započnemo razgovor. Pričali smo o svemu i svačemu. Ona me je šišala, dodirivala, i uz moju priču se skroz opustila. Meni je prijao svaki kontakt sa njenim telom, naročito kada bi svojim ogromnim sisama dotakla moje rame. Imao sam osećaj da mi ostaju rupe u telu na mestu gde bi me dotakla.
Nakon nekih pola sata, šišanje završi i ja ustadoh sa stolice.
– Hvala – rekoh i maših se za džep da platim.
– Dva dolara i 45 centi – reče ona sa osmehom.
Ja tek tada primetih da nemam sitno i pružih joj novčanicu od sto dolara.
Ona pogleda, namršti se i reče:
– Nemate ništa sitnije?
– Na žalost ne. Nisam ni znao do ovog trenutka.
– Ništa onda. Ja nemam da vam vratim. Ovo šišanje ide na moj račun za srećan put.
– A ne… To ne mogu da dozvolim…
– Pa nemam da vam vratim…
– Hajde, ovako. Vi ionako sada zatvarate. Dozvolite mi da vas izvedem na piće i nadoknadim za šišanje.
Ona se malo zamisli, poče da skida mantil sa sebe i reče:
– Pa što da ne? Ionako ništa nisam imala u planu, a kući me niko ne čeka.
Ubrzo smo bili na bučnoj ulici i išli ka jednom bajkerskom kafeu. Ušli smo unutra i privukli pažnju svih gostiju. Većina njih je poznavala Samantu, kako se je frizerka zvala, pa su šale uglavnom bile na moj račun.
– Vidim, Samanta, nabavila si novi privezak za ključeve – dobacio bi neko iz gužve, pri tom misleći na mene. Ja mrko pogledah u tom pravcu i svi na trenutak zaćutaše. Osvrnuo se oko sebe po resotoranu i dobacio barmenu:
– Tura pića za sve… Otvaram putovanje Route 66…
Tada je nastala graja. Neki su prilazili i lupali me prijateljski po ramenu, nazdravljali mi i sa osmehom na licu oprostili što je Samanta sa mnom. Posle te ture, Samanta i ja smo pili piće celo veče na nečiji račun. Uvek se je našao neko da nas počasti. Naravno, gomila njih mi je prilazila, čestitala, i davala informacije o putu. Neke su bile korisne, a neke sasvim bezvezne, tipa da obavezno pojedem sendvič u nekoj kafani, ne znam gde.
