Bliži se dvadeset godina mature. Prošlo kao tren.Za nama su brakovi, deca, za nekima i razvodi, pojedini su ostali sami, svojevoljno, najčešće.
Posao je takav da nam nije mnogo dozvoljavao susrete, druženja i kafe koje su umele da traju.
U iščekivanju maja i susreta generacije, stigao mi je poziv za savetovanje na Zlatiboru, stručni skup.
Naravno da će mi prijati beg iz kancelarije i odlazak u prirodu, susret sa kolegama sa fakulteta i iz posla, stručni ljudi sa kojima bih mogao popričati o svemu.
Odlazim, uzimam ključ od sobe, ostavljam stvari i izlazim na sunčanu terasu hotela. Sedam u jednu fotelju, naručujem produženi espresso sa mlekom i uživam na suncu. Sunčane naočare su tu da prikriju oči koje lutaju naokolo tražeći nekog poznatog.
Odjednom čujem glas koji mi se učinio poznat. Ženski glas koji odavno nisam čuo. Osvrćem se i ugledam nju. Moja školska, iz klupe do mene, gimnazijalka. Završila farmaciju. Vitka. Mnogo bolje izgleda nego u gimnaziji. Vrzma se, traži slobodno mesto na terasi.
Spuštam sunčane naočare sa pitanjem: “Da li smem ja da ponudim mesto za kafu?”
Pogleda me, pa se sa osmehom priseti sa kim razgovara.
“Pa gde si ti, nisam te videla sto godina!”
Prilazi, zagrljaj, blagi poljubac u obraz. Sreća, nije se dovoljno primakla, da bi shvatila kako mi je prijao taj poljubac.
Seda u fotelju do moje, naručuje kafu i krećemo u priču.
Udata, dvoje dece, kao i ja.
Radi za jednu veliku farmaceutsku kuću, krenula karijera uzlaznom putanjom. Došla na simpozijum, koji se, interesantno, održava baš u istom hotelu, ali u drugoj sali. Dve struke spojene na jednom mestu. Farmacija i građevina. U sebi se već zahvaljujem organizatorima na tome što su smišljeno uparili pretežno žensku i pretežno mušku profesiju.
Zvonki osmeh, pogledi koje smo jedno drugome kroz naočare za sunce, skriveno, uputili, podsetili su nas na bezbrižne gimanzijske dane, kada smo samo gledali ko će se sa kime muvati, ko koga prvi poljubiti, držali se za ruke i slično.
Dotakli smo se i teme – 20 godina mature. Ja sam jedva čekao da se svi vidimo ponovo, posebno jer sam siguran da sam napravio dobre uspehe u dosadašnjem životu, da imam čime da se ponosim. Između ostalog i svojim izgledom, kome sam posvetio pažnju poslednje dve godine – zarad boljeg zdravlja na prvom mestu, a zatim i izgleda, koji mi je doneo uspeha, i u poslu, a i kod žena, da se ne lažemo.
Gledam nju dok priča, sviđa mi se njena priča, slične uspehe smo postigli. Stambeno se obezbedili, napustili rodni grad, deca, rezultati na poslu, i ono što mi i na početku nije promaklo – odličan stas.
Pohvalio sam je, rekao da odlično izgleda, da niko neće verovati da je došla na 20 godina mature.
Smejala se i rekla kako je dosta vremena provela da bi tako izgledala, ali da joj se sviđa utisak koji ostavlja na druge, kao i da joj prija to što sam primetio kako izgleda.
Mogli smo se mi tako častiti i hvaliti jedno drugo u nedogled, ali došlo je vreme da nastavimo svako sa svojim planiranim aktivnostima, po rasporedu događaja na koje smo došli.
