U ordinaciji,vidio sam moju tetku sa pacijentom

Sve se deslio sticajem čudnih okolnosti, jednog aprilskog dana, dok sam eskivirao školu i zatekao se u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Roditelji su mi otišli van grada na nedelju dana i ostavili su me tetke i teče, kako mi ne bi palo na pamet da složim neku ludačku žuraju. Osim toga u to vreme sam vrlo često eskivirao školu i to je bio još jedan od razloga što me moji ni po koju cenu ne bi ostavili samog u kući. Branka, moja tetka, nije podnosila laž i bilo kakvo izvrdavanje od škole. Teča i ona nisu imali dece pa me je valjda zbog toga gledala kao svoje. To je nije sputavalo da ponekad bude stroža prema meni i od mojih roditelja. Nikada je nisam video da pije ili puši. Psovke nisu postojale u njenom rečniku i uvek je bila dostaojanstvena i smerna. Branka je bila fizioterapeut. Imala je tada trideset i pet godina i izgledala je fenomenalno. Imala je lepe, duge noge, lepu guzu, dugu, ravnu plavu kosu, čiji su uvijeni krajevi dopirali do do njenog struka, koji je bio kao u devojčice. Preko kupnih, plavih očiju, nosila je naočare sa lepim okvirom koje su joj davale strog izgled, što je i bila. Njene grudi su bile posebna priča. Velike, okrugle i kako nije rađala još uvek čvrste.

Tog dana sam, kao što sam rekao, eskivirao školu i ušao sam u njenu ordinaciju koja se nalazila u prizemlju kuće, kako bih uzeo jednu blanko poštedu za fizičko. Trebalo je to mojoj devojci i žurio sam da to obavim kako bi se video sa njom. Taman sam prišao njenom stolu kada sam čuo kako se otvaraju dvorišna vrata. Kroz prozor sam ugledao Branku kako svojim dugim koracima žurno grabi ka ordinaciji. Bio sam iznenađen i prilično uplašen. Iznenadilo me je to što je vidim u to vreme u kući, a uplašilo da me ne zatekne u ordinaciji, počto sam jednom već bio uhvaćen u krađi opravdanja. Tada mi je oprostila uz napomenu da mi tako nešto više nikada ne padne na pamet. Uostalom, bilo je dovoljno da me vidi u vreme kada bi trebalo da sam u školi i da momentalno pobesni. A kada Branka pobesni treba joj se skloniti sa puta. Osvrnuo sam se i primetio uzan, visoki orman koji se nudio kao jedino rešenje u trenutku kada su njene štikle odzvanjale po pločicama kratkog hodnika. U jednom skoku sam uleteo u orman. U njemu nije bilo gotovo ničega. Samo još jedan Brankin beli mantil i neke papuče. Video sam kroz prozor da već ima na sebi onaj iz bolnice i nadao sam se da neće otvarati vrata mog skloništa. U visini očiju tog ormana bile su tri rupe, oko četiri centimetra u prečniku, i iste tri takve pri dnu. Kroz te rupe sam mogao da vidim čitavu ordinaciju i nadao sam se da spolja ne mogu videti mene.
Branka je ušla i sela za sto. Mantil joj je bio potpuno otkopčan i prekrstila je svoje duge noge u crnim čarapama. Podigla je slušalicu i nazvala nekoga, dok sam se ja preznojavao u svom uskom skloništu.

„Dobar dan. Mogu li dobiti Radišu?“, govorila je, „U redu.“ Branka je pogledala na sat na svojoj ruci dok je čekala da se taj Radiša javi. „Zdravo Radiša. Ja sam u ordinaciji i čekam tog tvog golmana.“ Zaćutala je. „Već je na putu. Odlično. Čujemo se Radiša.“

Please wait...
Možda Vam se sviđaju i ove
guest
0 Komentari
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare

Voliš pisati erotske priče?! Želiš biti nagrađen/a?

X
0
Ostavi svoj komentarx