Ne mogu reci da nismo imali vremena za pricu o nama, ali mama i ja smo se pravili da se nista nije desilo i nismo o tome pricali. Bojali smo se neko ce nas cuti, a onda bolje da u zemlju propadnemo. Kao da smo sakrili jedan deo sebe od celog naseg okruzenja i pravili se da taj deo ne postoji, da se nista nije desilo. Naravno, tako nesto nije moglo dugo da potraje. Jednom prilikom, kad je tetka izasla u kupovinu, a mama i ja ostali sami, morao sam da pokrenem pricu o nasem odnosu.
-Hmm, ovaj, mislim da imamo nesto da pricamo.- sramezljivo sam prekinuo mamu u gledanju TV-a.
Mama se polako okrenu ka meni i poce lagano da mi se obraca:-Znam i ja mislim da treba da malo popricamo, barem sad kad imamo priliku, ovako nasamo.
-Znas, ono izmedju nas, to nije bas pametno. Prvo, takva vrsta odnosa izmedju nas uopste nije normalna. Drugo, ja sam udata za tvog oca. Trece, ne smem ni da pomislim sta bi se desilo da se ovo nekako procuje-polako je ubrzavala brzinu i bivala uznemirijena.
-Mislim, ti treba da nadjes neku devojku, pa da jednog dana formirate porodicu-izgovara mama, sada nesto smirenijim tonom-:a ono izmedju nas, to neka ostane nasa tajna. To niko ne sme, nikada da sazna.
-Naravno, ja sutim i niko, nikada nece to cuti od mene-tiho izgovaram, prekinuvsi mamu na pola izlaganja.
-Ja tebe zaista puno volim i volecu te do kraja zivota, ali mislim da sam malo vise preterala u toj ljubavi…-tiho izgovara mama.
Prekudam je pola recenice, tihim glasom:- Volim i ja tebe i hocu da znas da mi je bilo mnogo lepo,bez obzira sta mi sad pricali. Znam da si u pravu, svako slovo koje si izgpvorila i apsolutno se slazem sa tobom, ali mnogo mi je bilo lepo.
-…i meni je bilo lepo, samo to ne smemo da radimo:-odgovori mama pomalo sramezljivo.
-..i jos nesto. Ja tebe volim i volecu te do kraja zivota-izgovaram, spustajuci tenziju na momenat-….i….i….
-Sta i?- gleda me mama znatizeljno.
-…ma nista-odmahujem rukom.
Cutimo na par sekundi, a onda skupih hrabrost.
-Ja tebe toliko volim, da bih najradije ceo zivot proveo pored tebe-izgovaram i osecam uzbudjenost od sopstvenih reci.
Mama me pogleda, prilicno ostrim pogledom, mada joj se na licu pojavi osmeh na sekund. Podize se polako, pomilova me po glavi, poljubi nezno u kosu:-Volim te puno, mozda vise nego sto treba-rece pre nego je izasla iz sobe.
Ubrzo se i tetka vratila, a u mojoj glavi se po ko zna koji put, ponavljao nas razgovor. Video sam da je i mama razmisljala o nasem odnosu, da joj se vrtelo po glavi to sto se desilo. Sve sto je rekla imalo je i te kako smisla i nisam mogao da nadjem nista sa cim se ne bih slozio.To me je jos vise ljutilo. Sve je protiv naseg odnosa, razum mi govori stop, nema dalje…ali, ni sam ne znam sta je to u meni, sto mi je pravilo pometnju iz nekig coska i razdiralo razum.
Nakon par dana, dosao je i otac. Svi smo se okupljali oko njega zeljno upijajuci svaku njegovu rec, dok nam je prepricavao utiske. Mislim da smo danima obletali oko njega i uzivali dok nam je pricao njegove dozivljaje. Cesto smo ga i zezali, a on se naravno nije opirao. Uopsta, nastala je jedna vrsta porodicne idile i svima nam je bilo ugodno. Skoro svima. Tetka se ipak osecala neugodno, govorila je da nam je na smetnji, da treba da se pomeri, na sta smo svi odmahivali rukom i govorili joj kako je ona medju svojima. Da bi nam se nekako oduzila, resila je da vodi moje roditelje na more.
Bas je dobra price,nadam se da ima jos nastavaka 🙂