Filip je nešto viknuo sinu da se pobrine da odnesu sve prazne kutije i materijal za pakovanje i pratio je u kuhinju.
Vesna je pokazala na sto. „Molim vas, sedite, želite li kafu?“
„Ne, hvala“, odgovorio je, ali je seo uz grimasu. „Previše godina selim nameštaj“, tužno se osmehnuo. „Srećom, dečak je sada dovoljno star da radi.“
„Pa šta ti je na pameti?“ Vesna nije želela da čuje nikakve „oh ne“ šarmove u ovom trenutku,
„Tek si stigla juče?“
„Da, zašto?“
„Brzo.“ Filip se namrštio. „Opet…“ Pokazao je na njenu levu ruku. „Niste udati?“
„Moj muž je preminuo prošle godine.“
„Žao mi je što to čujem.“ Filip je skinuo kapu staromodnim gestom i stavio je na srce.
„Zašto pitaš?“
„Zato…“ Odmahnuo je glavom. „Da, evo nas, velika stara kuća, pomalo sumnjiva istorija, a sada će ti starac iz grada reći neke čudne stvari.“
Vesna nije mogla da se uzdrži od smeha. „ Još jedan vidovnjak, jer sam otprilike u takvom stanju.“
„A ja sam pametan starac jer način na koji me nisi pitala o čemu pričam govori mi da već vidiš neke čudne stvari.“
Vesna je podigla prst. „Poen za tebe,to je bilo pametno i prilično pronicljivo.“
„Samo zato što sam star i iz unutrašnjosti ne znači da sam glup.“
„Izvini! Nisam to tako mislila“, izvinila se.
„Znam da nisi, samo se zabavljam.“ Kratko se osmehnuo, a zatim se vratio ozbiljnosti. „Upoznala si Renatu, pretpostavljam?“
„Da, nju i njenog muža. Veoma su fini.“
„Muž.“ Filip je uzdahnuo, pa slegnuo ramenima. „Još uvek pričam tu priču, ali razumem zašto.“
„Kosta nije njen muž? Dakle, on je samo mladi ljubavnik?“ Dobro za nju, dodala je u sebi.
„Pretpostavljam da nije na meni da ti kažem ko je on, ali nije njen muž.“ Siguran sam da ćeš uskoro saznati ili će ti ona reći.“
„U redu, ali nisam sigurna zašto…“
„Ogrlica, dala ti ju je sinoć?“ Pokazao je na nju.
„I da i ne.“ Vesnino srce je lupalo kad je spomenuo ogrlicu. „Moj sin je pronašao gore i doneo dole. Renata mi je rekla da ju je žena po imenu Helena ostavila ovde. Rekla je da želi da je ja uzmem.“
„Nije ti bilo smešno što žena koju si tek upoznala želi da ti pokloni porodično nasleđe?“
„Manje-više“, priznala je. „Ali smo se slagale i“, čula je sebe kako se pravda i klimnula glavom. „Da, pomalo čudno, ali nisam videla ništa loše u tome da je uzmem.“
„Sećam se Helene.“ Klimnuo je glavom. „Osim što je bio rubin a ona je rekla da joj ga je Renata dala.“
„Mora da je bio neki drugi“, odgovorila je Vesna, čak i dok joj se u mislima ponavljalo kako Vanja otvara kutiju i kako se kune da je ljubičaste boje. „Možda ima set?“
„Samo jedna; stvar je kao prokleti bumerang, stalno iskače. Bio je ljubičast kada ga je Maja imala.“ Filip je rekao ležerno, ali njegove oči su bile uprte u njene i nije mogla a da ne trepne dok je govorila.
„Maja, žena koja je upucana?’’
„Da, nosila ga je stalno. Viđao bih je u gradu sa njim.“ Zastao je, a zatim tišim glasom dodao: „Kladim se da ga je imala kod sebe kada je upucana.“
„Pa gde je sada? Ljubičasti?“
„Znam, moram se držati igre razuma.“ Klimnuo je glavom. „Verujem da ga nosiš.“
„Čak i da jeste, a ovo je neka vrsta kamena raspoloženja, kako bi ga Renata vratila? Šta bi uradila, rekla u mrtvačnici da je njeno?“
