„Samo san, zelene oči.“ Okrenuo se na krevetu i zagrlio je, nežno gurnuvši njenu glavu na rame. „Da sam mrtav, da li bih te mogao zagrliti?“
„Ne.“ Vesna je progutala reč, suze su joj tekle niz obraze. „Mnogo si mi nedostajao!“
„Nikada nisam otišao, Vesna.“ Čvrsto ju je stisnuo uz sebe, zatim je pustio i naslonio se. „To mora da je bio neki san.“
„To je…“ Vesna je odmahnula glavom. „Nije bio. Nisam mogla da sanjam prošle godine. Sada sanjam.“
„Moraš da prestaneš piti vino pre spavanje, dušo.“ Stevan je zviždao. „Prošle godine? Zaspali smo pre dva sata.“
„Ne može biti.“ Vesna je pogledala dole i videla da nema priveska na grudima, niti je bilo šta drugo. Brz pogled ispod pokrivača pokazao je da je gola, kako je uvek spavala posle seksa jer je uvek bila previše zadovoljna i pospana da bi se trudila da se obuče.
„Izgubila si nešto?“ Stevan je posegnuo ispod pokrivača i prešao rukom po njenoj butini. „Pomoći ću ti da to nađeš.“
„Izgubila sam tebe.“ Zgrabila ga je za zglob i odgurnula mu ruku. „Prestani se zajebavati“
sa mnom.“
Nije razgovarala sa Stevanom, već sa onim što joj je mučilo glavu otkako su se juče uselili. Bože, zar je to bilo tek juče?
„Ovde sam, Vesna.“ Stevanov zabrinuti pogled bio je iskren. „Stvarno si potresena, zar ne?“
„Jednostavno ne može biti. Ne možeš biti živ.“
„Žao mi je što sam te razočarao.“ Uzdahnuo je. „Ali znaš, Vesna, želeo sam da razgovaramo o tome šta bi se desilo ako umrem, a ti nikada nisi htela.“
Htela sam… prošlo vreme. Vesnin um je izgledao kao da jasno funkcioniše za san. … da li je ovo moguće?
„Zato što ne ideš nigde, uskoro.“ Odgovorila je kao i uvek, jer je Stevan mnogo puta pokušavao da pokrene tu temu. Nikada nije želela da priča o tome, čak ni kada su otkrili da ima neizlečivu bolest.
„Ali ako bih to uradio? Slušaj, znamo da bi finansijski bila dobro. Imam dosta osiguranja. Kuća će biti plaćena, kao i Vanjina škola. Zarađuješ sjajan novac. Ne bi bilo nikakvih briga.“
„Novac ne bi bio ono što me zanima.“
„Ali ono što bih zaista želeo jeste da ne budeš sama.“
„Sama sam.“ Naterala je razgovor da ostane u onome što je smatrala da mora biti njena stvarnost; ona je bez muža.
„Zato što ti biraš da budeš.“ Stevan je odgovorio: „Ti…“
„Onda je ovo san i ti si mrtav!“ Odvojila se od njega, prešavši na drugu stranu kreveta. „Ti nisi moj muž!“
Stevan je odmahnuo glavom, ali sa blagim osmehom. „Uvek advokat. Uvek razmišlja, secira, provocira ljude dok ne pogreše.“
Polako je aplaudirao. „Vrlo dobro, Vesna. I dalje si najpametnija, najseksipilnija advokatica u gradu.“
Stevan je to uvek njoj govorio, ali ako je nešto postojalo u njenoj glavi, ona bi to znala.
„U redu, vreme je za priznanje. Da, ovo je san, ali ja sam tvoj muž.“ Samo sam pokušavao da ti pružim nekoliko srećnih trenutaka i možda ponovo proživim neke lepe uspomene pre nego što se upustiš u svoju depresivnu sadašnjost.“
„Pravi Stevan se ne bi zajebavao sa mnom.“ Probudi se, dođavola, zašto se nije mogla probuditi?
„Vesna, ovo je tvoj san i počeo je sa onim što zaista želiš; da se vratim i da stvari budu normalne.“ Pokazao je po sobi. „Ti si ovo stvorila.“
