Gurnuo ju je pozadi, zbog čega je pala na Sašu koji je čvrsto obgrlio rukama i pribijo je uz svoje grudi. Vojin se polako uvukao između ispruženih nogu svog brata i raširio majčine okrugle bele obraze, zabio je svoj kurac u njenu zadnjicu.
„Oh, bože… Oh, jebo te!“ Žena je vrištala dok su oba sina bila u njoj i jebala je brzo i snažno. „Tako je, momci! Iskoristite svoju majku! Iskoristite je kao što ste koristili one svoje kučkaste drugarice! Vaša sam, momci! Sve mamine rupe su vaše!“
Vesna je zacviljela dok se približavala vrhuncu. Bila je na ivici, oči su joj bile prikovane na prizor majke u koju su oba sina prodirala i koja vrišti u ekstazi dok je grubo udaraju.
Vesnine oči su počele da se zatvaraju dok joj se orgazam približavao, ali su se otvorile na zvuk glasnog praska negde iz kuće. Čula je nekoga kako hoda po drvenim podovima ispod njih i glas je pozvao.
„Hej, Helena! Hej, momci! Siđite dole! Imam iznenađenje za vas!“
„Imamo bolje iznenađenje ovde gore!“ Žena se kikotala i namignula Vesni.
„Helena!“ Glas je ponovo pozvao.
Trojka ispred nje je odmah prestala. Vojin je skoro pao sa kreveta u žurbi da siđe sa majke i zgrabi odeću. Helena se prevrnula i zgrabila frotirni ogrtač, obukla ga dok su njeni sinovi, sa kurcima i dalje u punoj veličini oblačili odeću.
„Odmah silazim, dušo!“
„Predstava je gotova, dušo.“ Helena se osmehnula Emi.
„Helenice, požuri! Šta radite tamo gore?“
„Oh, samo se motamo okolo.“ Helena se zakikotala, a lice joj se pretvorilo u plavo-crnu kašu, ružičasti jezik joj je virio iz ljubičastih usana.
Deseto poglavlje
Vesna se uspravila i divlje pogledala po sobi, uveravajući se da je ovog puta budna. Mislila je da je čula vrisak. Da li je to iz sna ili se probudila vrišteći?
„Jesi li dobro, dušo?“
Vesna se zaledila na zvuk previše poznatog glasa.
„Stevan?“ šapnula je i polako se okrenula levo.
Stevan je sedeo pored nje, obučen u onu pohabanu majicu Partizana za koju mu je stalno govorila da će je jednog dana spaliti. Njegove tamne oči bile su pune zabrinutosti i dok je sedela tamo, nesposobna da se pomeri od šoka što ga je videla, stavio je ruku oko njenog ramena.
„To je morao biti užasan san.“
„Ti… ti ne možeš biti ovde.“
„Zašto?“ uputio je vragolasti osmeh njoj. „Dolazi ti onaj mladi pejzažni arhitekta?”
Vesna je trepnula na šalu koju je Stevan pričao otkako je prokomentarisala da ako je sama, navalila bi na onog zgodnog mladića koji im je kosio travnjak.
„Mogla bi bar da sačekaš dok ne počnem da se zezam sa momcima koje poznaješ.“ Poljubio ju je u čelo i taj jednostavan gest, koji je radio otkako su počeli da se zabavljaju, izazvao je knedlu u njenom grlu.
„Ali ti si mrtav.“
„Bože, znam da mi se ne diže kao nekada, ali nisam mrtav!“
„Ne, mrtav si. Umro si od raka. Ne možeš biti ovde.“
„Oh.“ Njegov osmeh je izbledeo. „Znači to je bila tvoja noćna mora.“
„Ne, ovo je san. Ti si umro…“ Vesna je stala dok su joj se oči fokusirale pored njega i videle zid iza sebe sa uramljenim portretom njihovog prvog plesa na venčanju.
Bila je u njihovoj staroj spavaćoj sobi, sve do ljubičastog jorgana i Stevanove gomile mekih poveza na noćnom stočiću. Kupio bi jednu, pročitao dva poglavlja, dosadio bi se i počeo čitati drugu.
