„Nedostaje mi moj pravi muž.“
„I cenim to, ali Vesna, moraš da kreneš dalje.“ Stevan je govorio tiho i u njegovom glasu nije bilo podsmeha. „Tugovala si otkako me nema, a to je previše dugo.“
„Preselila sam se ovde da bih počela ispočetka. Trenutno ne funkcioniše.“ Suvo mu se nasmejala. „Svidelo bi ti se ovde.“ Oduvek si verovao u duhove.“
„Nema duhova, Vesna, samo uticaji, a oni mogu imati efekat samo ako postoji nešto čime se mogu hraniti.“
„Ništa što sam videla nije nešto što želim.“
„Vesna, usamljena si“, istakao je Stevan. „I to je čisti greh za ženu tako briljantnu, lepu i brižnu da bude sama toliko dugo.“
„Više bi voleo da sam spopala pejzažnog arhitektu?“
„Drago mi je što si odala počast na moje sećanje i stavila našeg sina ispred svojih potreba, ali ne možeš ih ignorisati, Vesna.“
Kada nije odmah odgovorila, nastavio je.
„Nisi samo usamljena, već si i frustrirana. Uskratila si sebi da budeš sa muškarcem i to uzima svoj danak. Ti si zdrava, poželjna žena u najboljim godinama. Zato, otkako si ovde, samo o seksu razmišljaš.“
„Pokušala sam, Stevane.“ Ne mogu biti sa drugim muškarcem.“
„Bili smo zajedno od druge godine fakulteta, naravno da ti je teško biti sa nekim drugim. Uz to duboko u sebi još uvek osećaš kao da me izdaješ.“
„Da.“ Možda je ovo bio njen san. San u kome…
„Dajem ti svoj blagoslov da kreneš dalje.“ Klimnuo je glavom. „Zato sam ovde.“
„Ali ja i dalje… ne znam da li mogu. Nikada te ne bih mogla zameniti, Stevan.“
„Naravno da možeš.“ Privukao se ka njoj. „Možeš naći drugog muškarca baš kao što sam ja.“
„Ne“, odmahnula je glavom, ali nije se opirala kada ju je zagrlio oko ramena. „Ne kao ti.“
„Baš kao ja.“ Ponovo ju je poljubio u čelo. „Sladak, osetljiv, ali čvrst kada je potrebno. Zgodan i brižan pre svega?“ Čovek koji bi te apsolutno obožavao kao što sam te ja obožavao. “
„Ima dovoljno samaca da znam da bi pronalaženje jednog muškarca poput tebe bilo čudo.“ Dopustila je sebi da se opusti u njemu. „Ali još jedan?“
„On ne samo da postoji, već je bliži nego što misliš.“ Stevan je pogladio po kosi, a ona je zatvorila oči. Čak i ako je to bio san, bilo je tako dobro ponovo biti blizu njega.
„Ali tek sam se doselila ovde. Još nisam ni bila u gradu. Kako bi mogao da postoji, a kamoli da bude baš kao ti?“
„On je odmah niz hodnik i postoji zato što smo ga mi stvorili.“
Vesnine oči su se otvorile. „Šta?“
„Naš sin,Vesna. Vanja nije samo kao ja, on jeste ja.“
Vesna se odmakla od njega. „Ućuti“, siknula je. „Sada znam da nisi Stevan!“
„I on je kao ti.“ Govorio je kao da nije. „On je ono najbolje od nas dvoje,Vesna, i voli te više od bilo kog muškarca koga bi mogla da nađeš.“
„On je naš prokleti sin!“ viknula je na njega.
Stevan je ostao miran suočen s njenim besom.
„A ko bi te mogao voleti više od našeg sina?“
„Nije to ista ljubav!“
„Ne u većini slučajeva, ali u posebnim slučajevima ljubav prelazi granicu i mladić poput Vanje shvati ono što malo koji srećni dečak ima.“ Osmehnuo se kao da njoj saopštava dobre vesti. „Da ga nijedna žena nikada ne bi mogla voleti kao njegova majka, posebno u krevetu.“
