Zadrhtala si… (Uvod)

Upoznali smo se sasvim slučajno, ugledah te na jednom od onih dosadnih i glupih predavanja, onim predavanjima koji počinju pre podneva pa su mi oči na pola koplja. Pre toga sam ustao možda nekih sat vremena ranije, ušao pod leden tuš i navukao na sebe prvo što mi se našlo pod rukom, bez obzira što sam to isto nosio na jučerašnjem predavanju, zar neko uopšte i obraća pažnju? Ovo jutro je bilo malo drugačije, tako pospan, nikakav, raštrkane kose i pomalo izgužvane košulje sam ušao u amfiteatar čekajući još neko vreme dosadne priče koje neću ni pamtiti, razmišljajući o slatkom mirisu one kafe koja bi usledela nakon toga, to bi smatrao mojom „pobedom“ u toku dana. Onda si ušla ti, imala si nekako sladak kaput, poput onih „starinskih“, kako bih rekao na kvadratiće, dok si oko vrata imala neku vrstu letnjeg šala, poprilično tankog koji je krasio tvoj već divni vrat. Kako volim kad devojka ima tako dug i izražen vrat… Ostatak garderobe je bio neki totalni „bejzik“, sećam se samo onih naočara za sunce koje su ti bile u kosi i to je sve, već sam pomalo odlepio, ipak sam se dobro držao. Nije ovo prvi put da mi se dešava nešto slično na ovom fakultetu. Kao i uvek sedeo sam u središnjim redovima, jer ipak, nisam toliko dobar da sedim u prvim, a u isto vreme ni toliko loš da sedim pozadi. Ona je krenula i odabrala baš red u kom sam ja, malo sam se nasmejao i rekao sebi „Daj nije ovo film, neće pored tebe sigurno, nećete početi razgovor i venčati se nakon svega“… Bio sam u pravu, sela je na drugi kraj reda. Predavanje je trajalo nekih sat vremena, a pri kraju reče profesor „Hajmo upis, poeni na prisustvo“ i posla papir ka svima nama. Pomislih ’Uh pa dobro, prilika za razgovor“. Papir je krenuo s njenog kraja, ustala je i krenula ka meni, nasmejala se i pružila mi glupo parče hartije na kom su bile desetine imena, međutim, meni je pažnju privuklo njeno ime, samo to me i zanimalo. Potpisao sam se, poslao sam dalje i to je bilo to, zanilmjiv trenutak koji je trajao kao večnost. Nakon toga usledila je dugo čekana šoljica kafe, doza razgovora s ostalim kolegama i na kraju odlazak u dom na dovršavanje sna iz kog me budilnik probudio tog jutra. Ovaj put u kafiću sve je bilo drugačije, ušla si ti sa devojkom koju znam, krenuli ste ka nama, prišle ste našem stolu i svima si se predstavila, „Hej ćao, ja sam Marina“, tiho sam promrmljao u sebi „Znam“ i samo slozio još jedan osmeh. Sela si pored mene, čisto da bih osetio tvoj miris koji me je tek onda doveo do ludila. Bićeš moja Marina, jer kako kaže Švaba u Rodama… Svako ima svoju Marinu… Krenuli su razgovori o svemu i svačemu kako to obično i biva, sve je išlo ka tome da će ovo ostati samo jedna lepa kafa i ništa sem toga. Onda si me pogledala i rekla, „Hajde reci mi nešto o sebi“, onako tiho, izvan dosadnih priča o fakultetu. Počeli smo pričati i smejati se, bilo je tako zanimljivo pričati s nekim ko nije u oblacima i ko nije mislima samo na fakultetu. Razmenili smo instagrame i to je bio kraj savršenog dana. Nedugo zatim, usled dosade, javio sam ti se, kao da te pitam da li si stigla bezbedno, a to mi je bio samo jeftin izgovor za prvom porukom nakon koje bi se otvorili svi naši razgovori. Odmah si odgovorila i tako je krenulo naše pisanje koje je trajalo nekih sedam dana, pre nego li se desilo nešto strašno… Nešto što se nije moglo zamisliti ni u najstrašnijim filmovima strave i užasa, zadesio nas je glupi virus i svi smo otišli kućama…