Kod kuće je Lena delovala kao da je sve „normalno“, ali ta normalnost je bila samo spoljašnja navika.
Sedela je na krevetu, obučena jednostavno, gledajući u telefon koji nije koristila. Povremeno bi prešla pogledom preko sobe, kao da proverava da li je prostor i dalje isti, ali osećaj u njoj više nije bio isti.
Ivana je ulazila i izlazila iz prostorija bez mnogo reči. Tog dana između njih nije bilo uobičajenih pitanja, ni „šta ima za školu“, ni sitnih razgovora koji popunjavaju tišinu. Sve je bilo zategnuto, kao da obe znaju da se nešto mora uraditi, ali još ne znaju kako da to izgovore.
U jednom trenutku Ivana je samo rekla:
„Lena….Sutra idemo kod lekara.“
Lena je podigla pogled.
„Zašto?“
Ivana je zastala sekund duže nego što je trebalo.
„Da proverimo kako si“, odgovorila je mirno.
Nije bilo pritiska u glasu. Nije bilo objašnjenja koje bi zatvorilo temu. Samo odluka. Sledećeg jutra, put do ambulante bio je tih.
Grad je bio isti kao i uvek — ljudi, saobraćaj, obični zvukovi — ali za Lenu je sve delovalo udaljeno, kao da stoji iza stakla.
Ivana je hodala pored nje, ponekad usporavajući korak da se uskladi s njom, ali bez pokušaja da je „nagovori“ na razgovor.
To je bilo drugačije od ranije. Ovaj put nije bilo ubeđivanja. Samo prisustvo.
U čekaonici, Lena je sedela mirno, ruke skupljene u krilu. Pogled joj je bio spušten, ali ne zato što je bila neposlušna ili odsutna — već zato što je bilo previše misli u premalom prostoru.
Ivana je gledala u nju sa strane, kao da pokušava da prepozna sve promene koje su se dogodile u poslednje vreme, ali bez uspeha da ih složi u jednu jasnu sliku.
Kada su ih prozvali, Lena je ustala malo sporije nego inače.
U ordinaciji je bilo tiho, profesionalno, sigurno — ali to sigurnije okruženje je kod nje izazivalo i nelagodu i olakšanje u isto vreme.
Lekar je postavljao standardna pitanja.
Ivana je odgovarala mirno, pažljivo birajući reči, ne preuveličavajući, ali ni umanjujući ono što je videla.
„Promena ponašanja“, rekla je na kraju. „Povlačenje. Nesanica. Izbegavanje škole.“
Lena je sedela i slušala, kao da se razgovor vodi o nekome ko joj je blizak, ali ne potpuno ona.
Lekar je kratko zapisivao, bez dramatizacije, ali sa ozbiljnošću koja nije zahtevala dodatna objašnjenja.
„Razgovaraću sa njom nasamo“, rekao je.
Ivana je klimnula. Lena je ostala tiha. U tom trenutku, ništa nije bilo rešeno.
Ali prvi put posle dužeg vremena, situacija više nije bila zatvorena između četiri zida i tišine. Počela je da izlazi u prostor gde mora da se izgovori naglas.
U sobi je ostala tišina koja nije bila neprijatna, ali jeste bila ozbiljna. Lekar nije odmah postavljao pitanja. Sačekao je nekoliko trenutaka, da prostor prestane da „pritiska“.
„Ne moramo da žurimo“, rekao je mirno. „Možeš da pričaš koliko želiš.“
Lena je gledala u pod.
Ćutanje joj je bilo poznato. Lakše od objašnjavanja.
„Mama je rekla da se osećaš drugačije u poslednje vreme“, nastavio je.
Nije bilo optužbe u glasu. Samo konstatacija.
Lena je slegnula ramenima, jedva primetno.
„Ne znam“, rekla je tiho.