Na nekoliko sekundi niko nije govorio.
Kao da oboje čekaju da onaj drugi prvi odluči u kom pravcu će razgovor otići.
„Šta ćeš da piješ?“ upitao je napokon.
Ivana je kratko spustila pogled.
„Može vino.“
„Crveno ili belo?“
„Svejedno.“
Ljubiša je klimnuo i ustao bez žurbe.
Dok je odlazio prema kuhinji, Ivana je pogledom prešla preko prostorije. Sve je bilo uredno, gotovo pedantno. Ali ispod tog mira osećala se neka napetost koju nije mogla da objasni.
Kao da ovo nije samo poseta starom prijatelju.
Nego ulazak u razgovor iz kog možda neće izaći ista osoba kao kad je ušla.
Kada se vratio sa dve čaše vina, spustio ih je pažljivo na sto između njih.
„Za početak“, rekao je tiše, „hajde da pokušamo da budemo iskreni jedno prema drugom.“
Ivana je uzela čašu, ali nije odmah otpila.
„Zato sam i došla“, odgovorila je.
Posle druge čaše razgovor je postao ličniji.
Ivana je prvi put pomenula Zorana bez ljutnje u glasu — više kao činjenicu.
„U istoj kući smo… ali kao da nismo zajedno godinama.“
Ljubiša ju je pažljivo slušao i povremeno zurio u njen dekolte i sise.
„To ume da bude gora samoća nego kad stvarno ostaneš sam.“
Na pomen samoće, njegov pogled je na trenutak otišao ka prozoru.
Tada je prvi put spomenuo svoju ženu Ljubinku.
„Preminula je pre dve godine“, rekao je tiho. „Rak.“
Ivana je spustila čašu.
„Nisam znala.“
„Nisam mnogo pričao o tome.“
U prostoriji je zavladala drugačija tišina od one ranije — ne napeta, nego teška od uspomena koje niko ne ume lako da nosi.
Ljubiša je nastavio sporije.
„Ćerke imaju svoje živote. Dođu ponekad. Braća i rodbina… jednom godišnje, ako i tada.“
Blago se nasmejao, ali bez stvarne vedrine.
„Kuća bude velika kad ostaneš sam u njoj.“
Ivana ga je tada prvi put pogledala drugačije, ne samo kao doktora, već kao čoveka koji iza autoriteta krije prazninu koju ne pokazuje drugima.
A onda je razgovor neprimetno došao do Lene. Kao da su oboje znali da će se to desiti, samo niko nije želeo prvi da preseče mir.
Ivana je dugo ćutala pre nego što je počela. I kada je počela da priča o svojoj ćerki, reči su krenule sporije nego što je očekivala.
Pričala je o promenama koje vidi kod ćerke. O tišini. O strahu koji ne ume da objasni. O osećaju krivice koji je proganja otkako je pokušala da „smiri situaciju“.
Ljubiša ju je slušao bez prekidanja. Povremeno bi klimnuo glavom, ali nije ubacivao stručne fraze, ćutao je i slušao.
„Najgore je što više ne znam kome mogu da verujem“, rekla je na kraju.
To je bila najiskrenija rečenica te večeri.
Ljubiša je neko vreme ćutao, a onda ustao. Prišao je gramofonu u uglu sobe i pažljivo spustio iglu na ploču.
Prostorijom se razlila tiha, stara muzika. Nešto sporo, gotovo zaboravljeno. Okrenuo se prema njoj.
„Dođi“, rekao je blago. „Samo jedan ples.“
Ivana ga je pogledala iznenađeno, skoro umorno.
Ali posle nekoliko sekundi ipak je ustala i prišla mu.
Kretali su se polako, bez žurbe, u ritmu muzike koja je ispunjavala prostoriju više kao sećanje nego kao zvuk. Nije to bio ples koji traži pažnju spolja. Više je ličio na trenutak u kom dvoje ljudi nakratko prestanu da glume stabilnost.