Kada je moja porodična priča u pitanju – odakle početi a ne zaplakati!? Prvo, tu je bio moj otac, građevinski radnik koji je, kada sam imao oko 5 godina, doživeo nesreću (nikada mi nije u potpunosti objasnio šta se dogodilo) koja ga je ostavila delimično slepim na desno oko, sa čeličnom šipkom i šrafovima u levoj nozi, a nekoliko pršljenova su napukli. Invalid, većinu vremena je provodio gledajući sport ili vesti i žaleći se koliko loše igraju njegovi omiljeni sportski timovi ili na stanje u zemlji. Gotovo uvek je imao pivo u ruci.
Onda je tu bila moja majka. Nisam shvatio da pilule koje sam uvek viđao da uzima kao da su Tik-Tak bombone nisu „vitamini“ kao što mi je uvek govorila, već antidepresivi.
Takođe, nisam znao da je zavisna od njih. Bio sam previše mlad da bih razumeo zbog čega je moja majka bila depresivna (opet, nikada mi nije objašnjeno). Na venčanim slikama koje sam pronašao, nje i mog oca, izgledala je živo i srećno. Sada je izgledala… isprano, kao stara izbledela slika. Onda je tu bila moja sestra bliznakinja Dina. Koliko se sećam, mrzela je sve. Mislim da je rođena zla. Mrzela je moje roditelje. Mrzela je mene. Mrzela je školu. Mrzela je nastavnike. Mrzela je drugu decu (nije imala prijatelje). Mrzela je vreme. Mrzela je većinu svojih igračaka. Mrzela je crtane filmove i bojanke. Sve. Kada je imala 14 godina, pobegla je od kuće. Iskrala se usred noći dok smo spavali.
Moji roditelji su pozvali policiju kada su se probudili sledećeg jutra i shvatili da je nema. Policija ju je na kraju pronašla na drugom kraju grada i vratila je kući. Nažalost, to nije sprečilo Dinu da opet pokuša da pobegne.
Pitao sam je, kada su je opet pronašli i vratili, gde beži, a ona mi je rekla: „Bilo gde, samo ne ovde“.
Onda sam tu ja, Aleksandar. Zbog gorepomenutih problema, bio sam introvert i jedva sam govorio, posebno ne sa strancima. Toliko da su moji nastavnici mislili da sam nem. Nisam imao mnogo prijatelja, i većinu vremena kada sam bio kod kuće provodio sam vreme u svojoj sobi igrajući se igračkama ili čitajući stripove.
Ostali članovi moje familiji svi su bili kritični, na ovaj ili onaj način. Postojala je samo jedna svetla tačka u celoj mojoj životnoj priči. Starija sestra moje majke, tetka Dragana.
Ona je bila suprotnost mojoj majci u svakom pogledu. Da ste ih videli zajedno, nikada ne biste znali da su sestre. Majka je ličila na moju baku. Bila je niska, crna i debela. Poroci su učinili da moja majka izgleda starija nego što jeste.
Tetka Dragana, sa druge strane, povukla je fizički na dedinu stranu, bila je statua visoka 190 cm, prirodno plava i održavala se u odličnoj formi. Izgledala je mlađe nego što jeste, iako je bila dve godine starija od moje majke. Dok je keva birala loše društvo i kafane, tetka je birala intelektualce i sportiste. Zanimljivo da nije imala svoje dece. Znam da je, kad sam ja bio mali, imala pobačaj i izgubila bebu. Lekari su joj rekli da neće moći ponovo da zatrudni.
Nažalost, njen muž je želeo veliku porodicu i nakon par godina lošeg braka i svađa, razveli su se. Bez obzira koliko loše stvari išle u mom životu, kada bi tetka Dragana došla u posetu za praznike, rođendane ili na slavu – činilo se da se cela moja porodica promeni. Uvek bi došla i ostala nekoliko dana.
