Njeno insistiranje da će dati otkaz odbacili su uz osmehe, kao da je reč o šali. “Ma neću ni da čujem to”, rekao je direktor mašajući se za čaše. Objasniće joj poslovni plan za narednu godinu, dogovoriće se sve, nema potrebe za nervozom.
Nije bila ubeđena i nije joj se dopadao njegov nastup kojim je potpuno gurnuo u stranu njene komentare i sugestije. Kao da nije bilo važno šta ona misli o poslu, kao da je jedino bilo važno da dođe u Beograd da bi je videli, popili piće, odveli na ručak, a posao će se sam od sebe obavljati.
Barem je Andrej bio tu, pomislila je. Andrej… jedan od vlasnika firme, zbog koga je tako dugo i otezala sa najavom otkaza. Andrej koji je jedini od svih delovao prirodno, iskreno, jedini pored koga se osećala opušteno…
…ne, nije bila opuštena. Kako je mogla da se opusti kada je sedela tako blizu Andreja? On je vozio pričajući sa njom kao da se poznaju godinama, on je bio taj koji je bio opušten, za volanom svog BMW-a dok se probijao kroz beogradsku gužvu, a Jelena… Jelena je bila napeta. Bila je nervozna od pokušaja da mu ne pokaže koliko je nervozna, koliko je zbunjena svime što se događalo od jutros kada je stigla u Beograd, rešena da objasni rukovodstvu firme gde se sve greši, samo da bi sada imala utisak da su je mnogo manje slušali, mnogo više gledali.
Naravno, obukla se primereno prilici, želela je da deluje ubedljivo, profesionalno, ženstveno, sećala se kako su joj jednom prebacili zbog nošenja patika u kancelariji i zato je sada imala na sebi cipele sa najvišim štiklama koje je mogla da pronađe, suknju dovoljno kratku da provocira smelošću a da ne pređe u vulgarnost, bluzu koja je figuru isticala bez previše otkrivanja. Bila je rešena da ostavi utisak, da nametne koliko svoje mišljenje toliko i svoju pojavu, ali sada sedeći pored Andreja u klimatizovanom automobilu koji ju je jednako opijao tihom muzikom sa četiri skrivena zvučnika i mirisom kože, sada više nije bila sigurna šta da kaže i kako da se postavi.
Andrej je bio u njenim fantazijama već dugo, bez obzira što je bio stariji od nje, bez obzira što je bio oženjen i otac male dece. Fantazije nisu mogle da naškode nikome, zar ne?
Zar ne, pitala je sebe osećajući kako joj lice gori iako je istovremeno klima uređaj u kolima činio da joj se koža ispod tankih, skupih čarapa i sjajne bluze naježi. Gorela je u licu i samo je jakoj šminki mogla da zahvali što to Andreju nije bilo očigledno.
Gorela je, crvenela, jer Andrej, suvlasnik firme u kojoj je radila, dobar muž i suprug, Andrej, uvek prijatan prema njoj, uvek prirodan i nasmejan sada je, vozeći, kao neobavezno rekao nekoliko stvari koje nije mogla da tumači na više od jednog načina. Smejao se, smešio se dok je to govorio a Jelena je osećala kako crveni. Nije crvenela samo zato što je čovek koji joj je plaćao platu nedvosmisleno, pomalo samozadovoljno, pomalo drsko govorio o njoj, o njenom izgledu, sve uz osmeh, naravno. Crvenela je zato što su njegove reči u njoj izazvale reakciju koju nije mogla da kontroliše. To što su joj bradavice stajale ukrućene u čipkastom brushalteru mogla je da pripiše klima uređaju, ali vrelina koja joj se razlivala po utrobi je bila nešto drugo. Gaćice su joj bile vlažne a ona se upinjala da Andreju ne pokaže kako na nju deluje sve što je govorio.
0
