Tek sam sa 45 godina skontao koliko se ustvari ložim na moju taštu.
Prostim rečima, koliko bih jebo svoju taštu.
Gledam je već 20 godina i imamo razmirice i svadje kao i svi zetovi i tašte. Ali kako vreme odmiče, oboje smo se smirili i počeli lepo da se slažemo.
Godine valjda, sve dodje na svoje.
Počeo sam da je sanjam i da je zamišljam. I sam sebi bio čudan u svemu tome.
Niti je ona takva da bi pomislio bilo šta, niti mi je dala povoda. Ali eto, počeh da se ložim na moju matoru taštu. Ostala je udovica pre 5 godina. Moj tast je bio bolestan, pa nije imala baš niti nežnosti niti sexa već duže vreme.
Dao sam se u razmišljanje, kako da dobijem ono što želim? A to je da se pojebemo.
Kako ženu koja ti je kao majka, pitati tako nešto? Šta uraditi ili reći da je opustim i dokažem da mi se baš svidja i da nisam manijak, nego običan čovek, koji je poželeo nešto što ne sme da poželi.
Krenuo sam sa porukama, viber, slao joj viceve o zetu i tašti, tako neke fine stvari koje bi ona volela da pročita.
Prvo je sporo odgovarala, prodje i po dan-dva da odgovori. Ali sam ja sve češće slao, ne bi li je privoleo da piše poruke. Da se malo dopisujemo.
I tako sam mesecima slao, ona je odgovarala, ponekad i ne. Slao svašta, čak i recepte za kolače.
Konačno me ona upita.
„Ne mogu da se probudim a da nema poruka od tebe?“ Pitala me.
„Ti baš voliš da šalješ poruke?“
„Pa ne volim svima, lepo mi je kada dobijem poruku od tebe.“
Vidim na viber-u da kuca. Nije me oladila porukom. Na dobrom sam putu.
„Poruku od mene? Pa šta ja to tako pišem da voliš da čitaš?“ E šta sad reći.
„Ništa posebno, samo eto, lepo mi da se kuckam sa tobom.“
„Dobro, ti kuckaj onda.“
„Nije samo da kuckam, volim kada mi odgovoriš. Kada vidim da si pročitala“
„Pa šta imaš od toga?“
„Meni prija. I eto, da znaš, da neko misli na tebe.“ Malo probah da opustim.
„Lepo je što misliš na mene, ali imaš valjda pametnija posla nego da se kucaš samnom?“
„Imam, ali to nije posao, to je zadovoljstvo za mene.“
„Dobro. Imaju ljudi razna zadovoljstva. Lepo da imaš i ti“
Tu sam prestao da kuckam i smišljao kako dalje. Jedino rešenje mi je bilo, da budem sa njom nasamo. Smislio sam službeni put u Niš i naravno da prespavam u tazbini. Najavio ženi da idem, naravno u sred nedelje kako ona i deca ne bi mogli samnom. Žena je zvala nju i rekla joj.
„Dolazi ti zet na konak, ako ga primaš na prenoćište“ Smejala se ona.
Sa druge strane sam čuo njen glas.
„Primam ga naravno, ako će da zagine u kafani ima ključ od kuće pa neka udje sam.“
Prima me, ja sam to maštao na drugi način, nego što je ona rekla.
Izmišljeni sastanak se završio već u pola 1 i bio sam kod nje u po bela dana. Iznenadila se kada me videla na vratima sa rancem.
„Vidi njega? Ja mislila ti ćeš kasnije“ reče i pozva me u kuću. Komšinica Vera je bila kod nje i sa njom sam se pozdravio.
„Odoh da se istuširam i raspakujem“
„Znaš sve gde ti je.“ Reče tašta i vrati se kafi sa komšinicom.
Detaljno sam se oprao i izbrijao. Kada sam se vratio komšinica je i dalje bila tu. Ima li ta žena kuću. Idi bre i ostavi nas, mislio sam.