Nedelja ujutro je osvanula, cini mi se nikada brze.
Mama se prva probudila i skuvala nam kafu dok sam ja jos uvek spavao u krevetu. Osetio sam njen nezni dodir na mom ramenu i divan glas kako me budi.
-Ustaj, skuvala sam nam kafu.-rece mama neznim glasom.
Pogledao sam je i to je bilo predivno budjenje. Najlepsi pogled koji sam mogao da dobijem ujutro. Brzo sam se podigao, uhvatio je za ramena i nezno poljubio.
-Dobro jutro.- izgovorio sam dok sam je sa smeskom gledao u oci.
Mama me je takodje gledala u oci i tiho mi odgovorila. Imao sam osecaj kao da se topi pod mojim dodirom i to mi je ovo budjenje cinilo jos lepsim.
-Hajde sredi se u kupatilu, pa da se polako spremamo. Danas cemo polako nazad.
-Uh, bas bih voleo da mozemo ostati jos par dana.-mrmljao sam sebi u bradu dok sam isao ka kupatilu.
Brzo sam se sredio i cim sam seo da popijem kafu, usla tetka je da se pozdravi sa nama. Zezali smo se dok smo pili kafu, kao da ne zelimo da se razilazimo nikada. Ipak, u jednom momentu mama se podize od stola i poce polako da sprema stvari. Celo to vreme, kao da se nikada, nista nije desilo izmedju nas. Ni jednim potezom nismo dali ni naslutiti da smo mnogo blize jedno drugom, nego sto su majka i sin. Ubrzo smo bili spremni da krecemo , a u tom momentu se pojavio i tetak. Tetka se silno zahvaljivala na nasoj podrsci, strpljenju i razumevanju.Prosto nam je bilo neugodno.
Ipak, u jednom momentu smo seli u auto i krenuli polako kuci. Poceli smo da ih komentarisemo, kako je mnogo dobro sto su se izmirili, kako bi dobro bilo da se vise nikada ne razdvajaju,…Ustvari, bili smo sretni zbog njih, sto su opet zajedno.
Cim smo izasli na autoput, uzeo san maminu levu ruku i poljubio joj saku. Ona se blago okrenula ka meni, sa blagim osmehom na licu, bez da je ista rekla, a nije ni morala. Njene oci su sijale i odavala zar u njenom pogledu. Da je nisam nisam znao od rodjenja rekao bih najopustenija osoba na svetu. Ipak, znao sam da duboko u njoj nesto se lomi i ne da joj mira.
Znao sam to dobro jer sam i sam osecao nemir. Znao sam da ovo nema smisla, da je protivprirodno, da nas odnos nema buducnost, jednostavno je bilo neizvodivo da ovako nastavimo dalje.Iako smo oboje poklekli pred nasim osecanjima, koje nismo smeli da imamo, morali smo da smisljamo kako da se borimo protiv toga. Kako da prekinemo nesto sto nikada nije smelo da se desi.Kako da se zaboravi da sam se zaljubio u rodjenu majku i da smo vodili ljubav. Nisam bio siguran da nas odnos ikada vise moze da bude kao sto je bio par meseci pre. Medjutim, prvo sto sam hteo, bilo je da nju cujem, sta mama misli. Kao da je cula moje misli, dok smo se drzali za ruke.
-Marko, mi moramo da pricami o ovome sto se desava izmedju nas. Ni sama ne znam sta se desilo sa mnom, pa nas nisam zaustavila u svemu ovome.-govorila je mama mirnim glasom.
-Znas i sam da ovo nije normalno, uprkos tome sto osecamo, mi ovo moramo da zaustavimo. Ne smemo vise ovako da se ponasamo. Reci ako gresim.-rece mama ocekujuci da cuje moje misljenje.
Znao sam da je na mene red i da treba sad ja da kazem sta mislim.
