-Znam mama. Znam da ovo nije normalno, ali ja tebe volim. Mozda i previse, toliko da zelim da idem sa tobom do kraja…znam i da ne mozemo ovako.
-Ja cu tebe uvek da volim, mama i nikada ti necu uciniti nista nazao. Samo shvati da te volim toliko da se ne moze opisati.-izbacio sam iz sebe ono sto sam osecao.
-Znam Marko, sve znam. Ja to isto osecam i valjda se zbog toga sve ovo i desilo. Zato mi je bas tesko sto ovo pricam.- rece mama laganim glasom.
-Nije nam se smelo ovo desiti, Marko. Nikako mi nije jasno kako smo dospeli ovde, kako nam je razum zakazao, kako….kako smo zanemarili razum i prepustili se osecanjima.-odzvanjalo je u mojim usima.
-Mama. Znam sta hoces da kazes. Ja cu te uvek voleti, cak i kad stignemo kuci, volecu te. Ja ne umem protiv osecanja. Znam ja da ne mozemo ovako kad se vratimo, ali ja cu te voleti isto kao sto te volim sad, juce, sutra….- pokusavao sam da objasnim sta osecam.
-Joj Marko, nemoj, stani. Sad mi cinis da se osecam jos gore. Nije mi lako zbog onog sto se desilo, nije ni tebi,hajde da ne otezavamo jos vise.-poce da jeca mama.
-Nemoj mama, nemoj molim te. Evo ja cu biti kao da se nista nije desilo, necu ti otezavati. Evo prestajemo da pricamo o ovome, nista nije bilo, ok?- predlozih mami dok mi je nemir cepao grudi.
-Mislim da je to dobro resenje, Marko. Ja te volim do besvesti, ali ovo mora da prestane. Nije dobro za nas. Evo i ja cu prestati da pricam o ovome, da ti ne otezavam vise.- rece mama.
Zacutali smo dok smo se polako priblizavali granici. Znali smo oboje, da patimo, da u nama kulja nemir i da to tako mora. Pokusavao sam da zapocinjem razgovor , onako neobavezno, a njeni odgovori su bili savrseno ljubazni. Mama se trudila da zvuci kao da je sve normalno, ali oboje smo znali da je to samo privid. Nismo bas previse pricali, videlo se da smo daleko od opustene atmosfere.
