Dobila je posao, a onda smo je „uposlili“
Posmatrao sam njeno izlaganje prezentacije za posao za koji smo zajedno konkurisali. Shvatio sam – nema šanse da Odbor prihvati moj predlog pored njenog. Ne zato što je bio mnogo bolji, naprotiv. Bilo je to zbog nje, njenog načina izlaganja, zatezanja tesne suknje dok je dugim nogama prilazila platnu i obrazlagala svoje zamisli.
Mršavica črste oble guze i tri broja većih grudi za njenu težinu oblizivala je usne svaki put kada je prisutnima u sali popuštala koncentracija. Moja koncentracija nije popuštala ali ne za to o čemu je pričala.
Pažnju mi je privlačila njena bela košulja ispod koje su se ocrtavale bradavice. Ne, definitivno nije bilo šanse da ja dobijem posao umesto nje. Toga smo bili svesni svi u sali, ponajviše ona. Zato je i delovala tako sigurno obrazlažući projekat koji nije bio ni približno dobar kao moj.
Činilo se da nikog i nije bilo briga šta se nalazi u novom materijalu koji je delila. Prilazila je svima ponaosob, malo nagnuvši se ispred svakog, svesna da joj svi zure u bradavice. Šef našeg odeljenja teško je disao. Matori jarac. Njegovo vreme jebača odavno je prošlo, a još zamišlja da je mlad i da može. Znala je da balavi na nju i zato se osmehnula kao nevinašce „slučajno“ ga okrznuvši rukom – papir je ispustila u njegovo krilo i podigla ga kao izvinjavajući se zbog nespretnosti. Naravno da joj je bilo oprošteno i pre nego što se izvinila.
Osetio sam kako se bes gomila u meni, zbog vešte manipulatorke u svetu muškaraca koja je shvatila kako da dobije ono što želi i zbog mene koji bi je jebao i takvu čak i ovde, pred svima.
Prezentacija se završila. Na moje izlaganje su zaboravili, ali će njeno ostati upamćeno. Trebalo je sačekati odluku Odbora, mada smo svi znali čiji će projekat biti odobren.
Izlazili smo iz sale i uputili se ka kancelarijama. Možda bi moj bes prema njoj ostao na istom nivou da je ćuteći išla. Ali ne, to ne bi bila ona.
„Žao mi je što tvoja prezentacija nije bila tako dobra kao moja. Nekad treba poraditi na detaljima,“ podsmehnu se đavolica punih usana i pogleda me ispod oka.
Počeo sam da kipim. Jedno je što koristiti svoje neposlovne atribute da bi došla do posla, sasvim je drugo nabijati mi to na nos. Doduše, imam i ja jedan takav atribut, odličan atribut, ipak – čisto sumnjam da bi se muškarci od kojih je sačinjen Odbor osvrnuli na njega.
Počele su ruke da mi se tresu i zaškripah zubima. Tresnuću je o zid, pomislih i pokazaću joj da ne može tako da se ponaša prema meni. Međutim, slika nje na zidu i mene kako joj se približavam, sprečila me je u tome. Izobličila se u nešto potpuno drugo, u dva željna a ne poslovno nastrojena i besna tela. Ipak, nije sprečila da se moj atribut bori za izlazak iz tesnih pantalona. Zašto mi pantalone nisu tesne kad mi ona nije u blizini?
„Nećeš se uzvući za ove reči“, zapretih u prazno.
Kao da je to znala, nasmeši se kurvinski i uđe u svoju kancelariju. Stiskao sam pesnice i uzalud pokušavao da se smirim ispred njene kancelarije. Gledao sam u vrata i zamišljao kako izuva visoke štikle.
