-Izvini zbog kamena, kao što sam napisao, bio sam hipnotisan, ne znam šta si mi uradila, udrvio sam se, ukrutio – kao da mi je mozak isključen, prsti su sami pisali, bez razmišljana o tome šta kuckam. Odma nakon što sam pritsnuo send, opet je počelo razmišljanje, zašto, kako tako, opet „GREŠKA“, a lepo je pričala da ne voli vulgarne, a možda i nije toliko vulgarno? Ukrutio!? Kako nije, polemisao sam u svojoj glavi. Iz tog razmisljanja me je trgao sms koji je stigao od šefice.
– i dok smo plesali si mi delovao ukrućeno, pritom ne mislim na ples, znaš da plešeš. Ako je to zbog mene, drago mi je što tako utičem na tebe
Nije prošlo sekund od čitanja sms koji je poslala, odmah sam osetio uzbuđenje u gaćama je postalo tesno, krv se sjurila dole, mozak otišao na off, osmeh na licu raširio, a prsti ponovo krenuli da kuckaju:
-mogu ti reći da sam i sad ukrućen, a trenutno samo na tebe mislim, pa sad ti nagađaj zbog koga je. Crvenim zbog ovoga što pišem – mislim da mi nije trebalo više od 10 sekundi da napišem ovo i kliknem send. Osećao sam se kao tinejdžer, leptirići u stomaku su radili, kita pulsirala 100 otkucaja u minuti, nisam znao gde se nalazim… Toliko sam bio izgubljen da nisam obraćao pažnju na posao, pa sam dobio i neke kritike.
Neko vreme nije bilo odgovora, pa sam se malo ohladio, došao sebi i skocentrisao na posao, ali uvek je pogled leteo ka telefonu kad će da zasvetli, kada će nova poruka. Da nisam preterao, možda nije trebalo to da napišem. Posle dobrih 45 min je stigao sms:
-pazi tamo na poslu da ne zakačiš nekog sa tom izbočinom, meni si napravio oštećenje na stomaku, da ne povrediš nekoga
Nasmejao sam se i odgovorio odmah. Dopisivali smo se kao deca, šalili, pričali o leptirićima u stomaku koje osećamo i ona i ja. Dopisivanje je trajalo ceo dan, dok nisam došao kući i krenuo na spavanje, a i ona je rekla da ide. Legao sam ali nisam mogao misli da odvojim od Valentine, samo sam mislio na nju i sve što se desilo protekli dan. Prelistavao sam poruke po nekoliko puta. Morao sam na kraju da se samozadovoljim, naravno zamišljajući šeficu. Nekako sam kasno u noć zaspao.
Sutradan smo se videli na poslu, ali na kratko, tokom prepodneva se nismo dopisivali, ona je radila prvu smenu, a ja drugu. Kada smo se videli, pozdravila me je sa:
-zdravo kruti !
Nije bilo nikoga u blizini i niko nije mogao da nas čuje. Nasmejao sam se i odgovorio
-kako stomak, boli li, neće ostati ožiljak?
-preživeću nekako
To je bilo sve što smo prozborili i ona je krenula kući, a ja da se spremam za posao. Samo što je izašla iz hotela stigla mi je poruka:
-već mi nedostaje tvoj osmeh.
-samo osmeh?
-za sada samo osmeh.
-nisi daleko otišla, da izađem i stignem te da ti se osmehnem?
-nemoj, videće neko da trčiš za mnom, mogu i da te zamišljam.
-onda zamišljaj i još nešto osim osmeha
-leptirići u stomaku su neumorni Samo osmeh sam videla uživo, ne bih da zamišljam nešto za šta ne znam kakvo je i šta je, to je mašta, a ne volim da maštam. Volim ovaj stvarni svet, a tvoj osmeh je tako stvaran i lep…