Malo sam je ostaivo na miru, dok nisu svi zaspali oko mene. Gledam ka početku busa, ona priča sa profesoricom iz mate. Pošaljem poruku.
„Spavate li?“ Stiže brzo odgovor.
„Ne, nema meni spavanja na putu. Vi ste svi ludi, pa treba da vas pazim.“
„Nismo svi profesorka. Samo ja!“
„To znam, lud bio i ostao.“ Vidim da profesorka iz mate okrenu glavu i namesti se da spava.
Samo smo nas dvoje budni.
„Drago mi je ako to znate. Onda me valjda i razumete?“ nisam prestao da je čačkam.
„Nema šta ja da razumem Milane. Ja sam ti profesor i tu prestaje svako razumevanje.“ Opa, stroga.
„Slažem se. Ali još neki dan samo. Posle ste mi bivša profesorka.“ Napadaj samo napadaj.
„Ti baš ne odustaješ?“ opet strogi ton.
„Ne.“ I namig na kraju.
„Ajde ti malo da spavaš i da ohladiš tu glavu. Gotovo sa pisanjem više.“
I poslušao sam je. Samo sam joj poželeo laku noć i prestao da kucam. Malo sam odremao i naravno sanjao nju. Odvalili smo se od sex u snovima.
Prvi grad i obilazci. Dosadno i monotono. Ja sve gledam da budem blizu nje koliko mogu. Da se slikam sa njom i da sam joj uvek na oku. Nisu njene naočare za sunce mogle da sakriju da i ona gleda mene. Malo, malo, vidim da i ona mene traži pogledom.
Ja na kvarno pošaljem poruku.
„Tu sam ja profesorka, ne brinite. Uvek blizu Vas.“ I stavim namig.
Odgovori ona. „Nemoj da mi se izgubiš negde. Ipak sam ja odgovorna za sve vas.“
„Za sve nas, ali mene gledate. Vidim i ja ponešto.“ Slobodno sam pisao.
„I ti brineš gde sam ja, pa da ti se javim.“ Smešak na kraju poruke.
„Brzo će da nam daju slobodno. Hoćete da odemo negde na kafu nas dvoje?“ Morao sam da počnem malo više.
„Ti to mene zoveš na dejt Milane?“ I onaj smajli što kaže hmmm.
„Da profesorka. Samo vi i ja na kafi. Može?“ Čekao sam malo na odgovor.
„Teško da može. Da se razumemo, išla bih na kafu sa tobom, ali ovde je to skroz bezveze. Ne možemo nikako da budemo sami. Neće Rada da se odvoji od mene.“ To je bila matematičarka.
„Neću onda da Vam smetam. Meni sasvim dovoljno što me niste odbili. Hvala Vam. Baš ste divni.“ Malo da joj se podvučem.
„Hvala ti Milane. Biće dana za kafu. Hvala ti na pozivu. “ I onda smo nastavili obilazak i posle pauze konačno odosmo u hotel kada je skoro pao mrak.
Tamo haos, dok su nas rasporedili po sobama. Znao sam da nikako ne mogu da budem sam u sobi. Pa sam sa par drugara ušao u našu sobu i odmah se okupao. Ceo sam bio znojav od šetnje.
Odmah su počeli da vade neku žestinu, buksne i krenulo zezanje po sobama. Ja sam se čuvao da budem trezan i bez trave. Možda uhvatim neku priliku da je makar vidim. Da joj stavim do znanja da nisam klinac kao svi ostali. Razredne starešine su špartale po hodnicima i jurile žurke po sobama. Noć je odmicala a ja gubio nadu. Par poruka sam joj poslao, ali sam video po statusu da ih nije ni videla. Sigurno je i ona jurcala svoje odeljenje po hotelu.
Ležim ja u svom krevetu, negde oko pola 1 kad pišti viber. Oči mi zasijaše. Moja profesorica.
„Jesi li i ti na nekoj žurci, nema te po celom hotelu. Nisi valjda izašao napolje?“ Ja odmah kucam
„Neee profesorka. Taman posla. Neću da pravim probleme. Ja sam u sobi. Čitam neke vesti. Nisam raspoložen za žurke večeras.“ Kao fin sam ja.
„Nisam očekivala da ćeš biti u sobi celo veče. Kažeš nisi pio ni duvao sa ostalima? Navatali smo ih gomilu.“
„Ne. Niti sam pio, niti sam duvao. Sok i grickalice. Majke mi.“ Pravdah se.
„Ja sam ih konačno smirila po sobama. Pa ako si raspoložen, prijala bi mi kafa.“
Meni srce bije…
„Jesam profesorka, naravno. Ali sada ništa ne radi. Gde da pijemo kafu?“
„Pa kod mene, ja sam sama u sobi. Mi na spratu nemamo djake, samo mi profesori. Soba 304. Dprobaj da te niko ne vidi kada dodješ.“ Ja poskočim, malo prsnem parfem i obučem lepšu majicu. Sleteo sam dole i stvarno pazio da me niko ne vidi. Zvirnuh u hodnik, parazan. Skoro na prstima pridjem sobi, kucnem tiho i udjem. Čuje se ketler kako bruji.
„Imam samo instant kafu, može?“ Upita me profesorka. Na sebi je imala trenerku donji deo i široku majicu gore. Kućna varijanta. Neće više da izlazi po hodnicima.
„Naravno, baš tu pijem.“ Rekoh i udjoh u sobu onako stidljivo i pogubljeno. Krevet u sobi desno, u prvom delu mala kuhinja, mali sto za dve osobe i dovsed sa foteljom.
„Sedi što stojiš.“ I pokaza mi na sto. Ja sav miran i bez reči sedoh i čekam kafu.
Spusti njoj i meni i donese pikslu. Izvadi cigarete iz torbe i posluži me.
„Ajde, ajde, znam da pališ ponekad. Pravi mi društvo.“ Uzeh uz smešak i pripalih. Mada sam imao svoje pljuge u džepu.
Pripali i ona i uvuče dobar dim. „I, da čujem. Čemu onolike poruke svaki dan?“ Upita me profesorka.
„Lepo mi kada Vam pišem. Prijaju mi Vaše reči i Vaši časovi.“ Pozvan sam, pa da pričam.
„Znaš li ti koliko ne smeš to da radiš?“ Podiže obrvu upitno.
„Znam.“ Rekoh tiho.
„Ja sam mislio da….“ Nisam završio.
„Nisi ti ništa mislio da ti ja kažem. Primio se na svoju profesoricu, pa napadaš porukama ne prestaješ.“ Ugasi cigaru pa nastavi.
„I sada te pozovem kod sebe i ti zaćutiš. Lakše porukama jeli?“ Ustade i odnese šolju u kuhinju.
„U porukama si opušten. Pišeš svašta. Nemaš problem da mi udeliš kompliment i da me čačkaš rečima.“
