Lela je u svojim tridesetim godinama postala udovica, suočena s tugom koja je obeležila svaki kutak njenog života. Njena ćerka, još uvek maloletna i izuzetno znatiželjna, bila je jedina svetlost u svakodnevici prožetoj patnjom. Lela se trudila da pruži ljubav i podršku svojoj ćerki, ali praznina koju je ostavio njen pokojni muž često je bila teža nego što je mogla da podnese.
Sve se promenilo kada je Lela, nakon dugog perioda samoće, upoznala Lazara, uglednog profesora filozofije, koji je imao tek nešto više od trideset godina. Lazar je bio odmeren, ozbiljan i izuzetno obrazovan. Njihova ljubav brzo je cvetala, a Lela se odlučila da se preseli kod njega, nadajući se novom početku za sebe i svoju ćerku.
Od samog početka, Lazar je gledao na Kristinu kao na svoju ćerku. Njihov odnos bio je poseban; on joj je bio mentor, prijatelj i zaštitnik. Kristina je bila izuzetno inteligentna, s znatiželjnim umom koji je upijao znanje poput sunčeve svetlosti. Njena lepota bila je očaravajuća—duga, tamna kovrdžava kosa padala je preko ramena, a oči su joj blistale poput noćnog neba. Njena figura razvijala se brže od vršnjakinja, s izraženim oblinama koje su je izdvajale iz gomile.
Tokom jedne letnje večeri, Lela je stajala na pragu dnevne sobe, posmatrajući svoju ćerku kako bezbrižno šeta po stanu u kratkom šorcu i uskoj majici. Osetila je blagu nelagodnost, ali je odlučila da je vreme za ozbiljan razgovor.
“Kiko, moram da ti kažem nešto,” započela je tiho, trudeći se da njen glas ne zvuči previše strogo.
Kristina se okrenula prema njoj, podigla obrvu i lenjo se naslonila na naslon kauča. “Šta je sad, mama? Opet neka lekcija?”
“Znaš, moraš malo da paziš kako se ponašaš po kući… pred Lazarom. Nije primereno da se ovako oblačiš; ipak je on tvoj očuh.”
Kristina je odmah odmahnula rukom, očigledno nezainteresovana za pravila koja joj je majka postavljala. “Ma, mama, ne budi smešna. Lazar me gleda kao svoju ćerku, a ne kao seksualni objekat. Ne znam šta ti hoćeš da kažeš. Nemam ja šta da krijem.”
Lela je uzdahnula, pokušavajući da pronađe prave reči. “Znam, dušo, ali nije sve u tome kako ti vidiš stvari. Važno je i kako drugi to vide. Tvoje telo se menja; postala si prava devojka, a to nosi sa sobom odgovornost.”
Kristina je prekrstila ruke, očigledno frustrirana. “Ponosna sam na svoje telo. Šta je loše u tome? Nisam ja kriva što sam lepa i što se dobro osećam u svojoj koži.”
Lela je prišla bliže, spustila ruku na njeno rame i blago je stegla. “Nije pitanje lepote ili ponosa, nego pristojnosti. Lazar te voli kao svoju ćerku, ali ipak, muškarac je. Nikad ne znaš kako neko može da reaguje. Samo želim da te zaštitim i da sve bude jasno i jednostavno u našim odnosima.”
Kristina se namrštila, ali nije odmah odgovorila. Osetila je težinu majčinih reči, iako nije želela da to prizna. “Neću da se osećam kao da moram da se skrivam ili menjam zbog nekog drugog.”
“Ne tražim da se skrivaš, samo da vodiš računa. Ti si mlada, i možda ne shvataš koliko neki pogledi mogu biti različiti. Samopouzdanje je divna stvar, ali mora da ide ruku pod ruku s poštovanjem prema drugima. To je sve što tražim.”
