„Jesi li to videla?“ izgovorila je na silu dok je starija žena prilazila njenoj strani stola.
„Da, prelepo je.“
„Ne, mislim na to šta je uradilo, promenilo je boje.“
„Promenilo? Vesna, ne bi trebalo više da piješ.“
Renata se sagnula i izvadila privezak iz kutije. „Pitala sam se gde je ovo nestalo!“
„Jesi li ovo videla ranije?“
„Da, pripadao je mojoj prabaki. Dala sam ga Heleni, jednoj od prethodnih stanarki sa kojom sam se sprijateljila. Kada je otišla, njen muž je rekao da ga nikada ne može pronaći.“
„Otišla je?“ Vesna je tiho progovorila, a glas joj je zvučao daleko. „Nisi ranije pomenula Helenu, ovo je još jedna?“
Ispred nje je Renata držala lanac, a privezak se ljuljao napred-nazad. Njene oči su bile uprte u njega, čekajući da ugleda ono za šta se zaklela da je oko. I to je bio ametist, zar ne?
Renata je prevrnula očima, ali je izgledalo kao da je gledala u sebe, a ne u Vesnu.
„Da, mislim da bi trebalo i ja da prestanem da pijem, da mi jezik viri iz pogrešnih razloga. Helena je bila jedna od onih čudnih, ali ništa stvarno loših slučajeva gde stvari ovde ne funkcionišu. Ali bila je to ona, a ne ova kuća uopšte.“
„Zašto bih pomislila da je to kuća? Rekla sam ti da ne verujem u to.“
„Izvini, navikla sam na neke od onih starih sujevernih prdeža ovde. Pričaju svakakve čudne priče.“ Stavila je ruku preko Vesnine kao i ranije. „Vesna, hoćeš li mi nešto obećati?“
„Naravno.“ Odsutno je klimnula glavom dok je i dalje gledala u privezak. Mora da joj se priviđalo. Stres, alkohol i umor su je pogađali. Ipak, imala je čudnu potrebu da ga stavi.
„Ako od nekoga čujete nešto što vam se čini čudnim o meni, molim vas pitajte me o tome i nemojte im jednostavno verovati.“
„Šta bi rekli? Deluješ tako fino.“
„Moja porodica je ovde dugo i postoje neke priče o mojim precima koje su možda bile istinite, a možda i nisu, ali ljudi to ponekad povezuju sa mnom.“
„Ne verujem u tračeve.“ Ispružila je ruku i dodirnula amajliju i iznenadila se kada je osetila da je topla na dodir. Ili je to možda bila njena sopstvena toplina od vina.
„Dobro. Kao što sam rekla, mislim da ćemo postati dobre prijateljice sa mnogo toga zajedničkog. U stvari, toliko sam sigurna da bih volela da ovo imaš.“ Pružila joj je privezak.
„Ne, ne mogu ovo da uzmem. To je porodično nasleđe.“ Čak i dok je protestovala, Vesna nije želela ništa više nego da ga prihvati.
„ Nasleđeni komad nakita koje sam poklonila i mislila da je izgubljeno poslednjih nekoliko godina. Osim toga, savršeno bi se slagalo sa tim minđušama i tvojim očima!“ Usredsredila je svoje sjajne plave oči na nju. „Prelepe su, kao mačje oči.“
„Ne znam, Renata, tek smo se upoznali i…“
„I već se osećam blisko sa tobom.“ Renata je obišla iza nje. „Mislim da su neki ljudi stvoreni da se povežu, Vesna. Mi smo sestre po duhu na mnogo načina, zato te molim da ga uzmeš. Barem ga isprobaj.“
Pre nego što je mogla da iznese još jedan neoduševljeni protest, Renata je pomerila njen rep u stranu i, preko glave, stavila privezak oko nje. Vesna je oštro uzdahnula u trenutku kada joj je privezak dodirnuo gornji deo grudi, toplo peckanje je prostrujalo kroz nju.
