„Nije mi žao.“ Vanja je šapnuo iza nje. „Vau.“
Počeo je da kaže nešto drugo, ali se to pretvorilo u glasan izdah kada ga je Vesna udarila laktom u stomak.
„Ne, nemoj.“ Renata se pribrala, ali je i dalje bila crvena u licu. Vesna se pitala da li je to od stida ili je još uvek bila crvena od tog jebanja. „Ja sam ta koja bi trebalo da se izvini. Ovo je bilo veoma nepoštovanje. Sređivali smo sobu i, hm, pa…“
„Ne moraš da objašnjavaš.“ Vesna je podigla ruke i sada kada se Kosta okrenuo i dobro ga pogledala, nije bilo potrebno objašnjenje. Prokletstvo Kosta je bio nekoliko godina mlađi od Vesne, što znači da je bio najmanje dvadeset godina mlađi od Renate. Imao je velike, široko plave oči, a crte lica nežne, sa visokim jagodicama i mekom vilicom. Uprkos senci oko pet sati koju je nosio, Kosta je i dalje izgledao kao lep dečak.
Ali njegovo telo je bilo dovoljno čvrsto da to nadoknadi. Njegova majica je grlila impresivne bicepse, a grudi široke kao ramena. Pa ipak, struk mu je bio uzak, dajući mu trouglastu građu dizača tegova. Vesnin pogled je sleteo ka još uvek velikoj izbočini između njegovih nogu i u trenutku je znala da će večeras imati na čemu masturbirati.
„Žao mi je, gospođo.“ Glas mu je bio tih kao i crte lica i sagnuo je glavu dok je govorio. „Moja greška. Renata se malo šalila i ja… pa…“
„Manje je više, Kosta“, prekorila ga je Renata. „Sigurna sam da gospođica Daničić zna šta se ponekad dešava između parova.“
„Mogla bi mi reći.“ Vanja se nasmejao i povukao se pre nego što je Vesna uspela da ga udari laktom.
„Renata ovo, je moj sin, Vanja. Ne obraćaj pažnju na njega, misli da je smešan jer neko mora da bude smešan.“
„Dečaci će biti uvek dečaci.“ Renata mu se osmehnula. „Drago mi je što sam te upoznala, Vanja, ali izvini zbog ovoga.“
„Nema načemu .“ Vanja je zviždukao. „Baš si zgodna.“
„Vanja!“ Vesna se okrenula ka njemu. „Siđi dole odmah!“
„Hajde, mama!“ Raširio je ruke. „Zašto moramo biti ozbiljni? Ovo je pomalo smešno, zar ne?“
„Znaš, u pravu je“, nasmejao se Kosta. „Pogotovo način na koji si pala sa kreveta.“ Pokazao je na Renatu.
„Smešan gaf, nije smešno, ha-ha, pretpostavljam.“ Renata se tužno nasmešila. „Opet, izvini. Kosta ovde izgleda još uvek misli da smo mladenci.“
„Samo ja?“ Podigao je obrve, a osmeh na njegovom licu bio je toliko iskren da je Vesna shvatila da mu uzvraća osmeh. Seksi i sladak pomisli. Renata je bila srećna žena.
„Hej, ne krivim te“, umeša se Vanja. „Definitivno grad puma .“
„Vanja prestani da pričaš“, uzdahnu Vesna, više zbunjena zbog njega nego što je zapravo uhvaćena u ovom trenutku. Hvala Bogu što nisu znali koliko dugo je posmatrala.
„Oh, nema brige.“ Renata se pojavila sa strane kreveta. „Polaskana sam. Ne daje mi svaki dan kompliment tako zgodan mladić.“
„Baš ne od mene.“ Kosta je namignuo.
„Više nisi toliko mlad.“ Renata je uzvratila namig, „Samo mlađi od mene.“
„Još uvek je to nekako naša krivica. Poranila sam“, istakla je Vesna.
„Nema opravdanja, ovo je sada tvoja kuća i bili smo… veoma nepoštovani.“ Renata je prišla i pružila ruku Vesna: „Veoma mi je žao. Gospođice Daničić.“
