Volim rad u bašti. Dospeo sam u “zrele” četrdesete, obavio sam sve životne zadatke: zaposlio se, oženio, podigao dvoje dece do fakulteta, stambeno obezbedio…Da bih izbegao monotoniju posao-kuća-porodica, iznajmio sam, jednu od mnogih, baštu, na periferiji grada, blizu hipodroma i kasarne. Mora da priznam da mi fizički rad u velikoj meri pomaže da se oslobodim viška energije, pogotovo sada kada sam prezasićen dugogodišnjom, dobropoznatom seksualnošću svoje žene, a lenj sam (trenutno) da odgovorim na nove izazove. To ni u kom slučaju ne znači da ne volim lepu ženu ili zadovoljstva koja njeno telo pruža. Naprotiv!
Kao što znamo, ova zima je bila izuzetno blaga, pa su baštenske aktivnosti počele znatno ranije nego drugih godina, može se reći da nisu ni prestajale. Tako sam, sredinom feburara, odlučio da sednem na bicikl i odvezem se do “svoje” bašte. Rado vozim bicikl, pomaže mi da ostanem u formi. Zadovoljno sam prislonio bicikl na stablo trešnje, udahnuo punim plućima rani, prolećni vazduh i preleteo pogledom po prostranstvu uzoranih bašti. Taj pogled me je uvek umirivao i ispunjavao tihom srećom. Međutim, nešto nije štimalo. Nešto je narušavalo intimnost trenutka. Zadnjica. Iznikla iz zemlje, postavljena na stabilne, duge noge, odevena u plavu trenerku. U prvi mah mi se učinila ogormnom, smetala mi je u vidnom polju.
Pogled se stalno vraćao na nju, i ja sam počeo da opažam da se ona kreće, njiše gore-dole, zateže i labavi trenerku koja se namah duboko uvlačila između oblih guzova, odajući da ne nosi donji veš. Još nisam video ostatak žene, ali sam hipnotisano posmatrao zadnjicu koja je živela neki svoj život, čvrsta i snažna, agresivna i opuštena, stalno u pokretu, živa. Ustanovio sam da imam samo jednu, suludu, želju: da pređem preko dve bašte, koliko je delilo mene i zadnjicu, i da joj u plavetnilo trenerke suknem ovo moje koplje, koje je do bola nabreklo u pantalonama. U to se zadnjica izdužila, produžila u leđa, ramena i slap crvene, razbrušene kose. Žena se uspravila. Ne znam da li je osetila da je posmatram, tek okrenula je pogled ka meni, a ja se, kao klinac uhvaćen u krađi, brzo okretoh uplašen da će sa moga lica (ili pantalona) pročitati kakve su me misli obuzele. Nespretno sam počeo nešto da petljam oko bicikla kada naiđoše neki moji poznanici, te mi sedosmo pod golu krošnju, uz pivo. Na onu stranu više nisam skretao pogled. Nisam smeo.
Toga dana više ženu nisam video, otišla je u međuvremenu, ali sam od tada svaki slobodan sat koristio da se izvezem do bašte nadajući se da ću ih (zadnjicu i ženu) videti.
Poljski radovi su u martu uzeli maha i meni se pružila prilika da upoznam komšinicu sa bašte. Ona je visoka, crvenokosa, i ne bih mogao da kažem lepa, već pre interesantna žena. Zanimljivo je da cela njena pojava odiše sirovom seksualnošću, i ja sam znao da mora biti podamnom, nadmnom ili već u kombinaciji koja joj drago, ali mora biti moja.
Početkom aprila spaljivao sam suvo lišće, a moja komšinica, zauzeta setvom, povremeno je veselo čavrljajući donosila kante sirovog korova na lomaču. Bila je rumena od rada i sunca, ponovo u plavoj trenerci i plavoj majici na tregere. Već sam primetio da ne pati od viška odeće, pa joj se majica pripijala uz znojavo telo više otkrivajući nego sakrivajući male, čvrste grudi krupnih bradavica.
0