Sa Sestrom u Šumi (Planina Straha i Grijeha)

Prva stvar koja mi je pala napamet je to da ću večeras organizirati pijanku doma. Išao sam se spremiti i pravac radiona. I ja sam htio da što prije završimo. Veki, čim me je ugledao, obradovao se. Odmah smo se uhvatili posla i zaista do navečer je sve bilo gotovo. Oprali smo ruke i sjeli. Veki nam je natočio po rakiju i otvorio dvije pive što je bilo pravo čudo jer on ne dozvoljava da se pije u radioni, čak ni nakon posla.

E, svaka ti dala. Spasio si me. Da nisi došao morao bih raditi sutra a imam drugih obaveza. Žena bi me ubila. Nego evo ti da se malo proveseliš večeras – Kaže Veki pružajući mi novčanicu od 100 Eura
Ja – Hvala ti gazda. Ko kaže da nema poštenih privatnika hehe
Otišao sam kući i odmah pozvao ekipu da dođu. Pića i hrane je bilo na pretek a sa zvučnika je treštila muzika na sav glas. Ja sam se toliko napio da se iskreno niti ne sjećam tko je sve bio u kući. Probudio sam se na kauču u dnevnom boravku. Zvuk usisavača je bio nepodnošljiv. Otvorio sam oči i ugledao Leu kako povlači usisavam i brzim pokretima radi naprijed nazad.

Ja – Lea sestro draga, šta to radiš majke ti?
Lea – Pa netko mora pospremiti ovaj nered a koliko vidim ti nećeš sigurno. Ja posle više nemam vremena ako mislimo otići gore.

Ustao sam i izvadio iz frižidera mineralnu vodu. Popio sam je do kraja.
Lea – Ajde idi spavaj u sobu, ja ću te probudit kad bude vrijeme da krenemo.
Krenuvši prema sobi prođem uz Leu i poljubim je.
Ja – Joj sister, da te nema trebalo bi te izmisliti. Baš si srce.
Lea – I ne zaboravi se istuširati, fuj

Shvatio sam da ne mirišem baš najbolje. Otišao sam u sobu i nastavio spavati. Bilo je već prošlo podne kad me Lea probudila. Ustao sam. Mamurluka nije bilo. Nešto smo pojeli i krenuli a naravno najprije smo se zaustavili u kafiću. Svi se tamo sastajemo. Nekoliko njih mamurnih od prošle noći je sjedilo tamo, samo smo se pogledali i nasmijali. Uz kavu smo malo popričali i krenuli smo dalje. Na odlasku mi je konobar dobacio – Moguće da ima snijega gore. Odgovorio sam mu da nema šanse. Krenuli smo dalje. Kad smo skrenuli s glavne ceste prema planini počela je lagana kišica i postalo je maglovito. Čim smo se više uspinjali postalo se sve hladnije a ubrzo smo došli do kraja asfaltirane ceste gdje je parkiralište a dalje se nastavlja bijeli put. Zbog magle. Tek kad smo došli bliže vidio sam da je rampa spuštena.To je značilo da je cesta zatvorena.

Ja – A jebemti.
Lea – Šta ćemo sad?
Ja – A ne znam. Mogu podignut rampu i proći ćemo ali ne znam koliko je to pametno.
Lea – Ne. Ne dolazi u obzir.
Ja – Hm, nisu nam ništa javili…
Lea – Možda i jesu ali tu nema signala.
Ja – Tamo ima signala samo na djelu oko mosta.
Lea – Pa šta ćemo sad? Moramo se vratiti.
Ja – Ma ne. Vidiš. Ova cesta ide oko brda a mi možemo pješice ravno poprijeko i dođemo dolje točno kod mosta.

Onda nam ostaje još samo malo uzbrdo do kolibe.
Lea – Ali moramo požuriti da stignemo prije mraka a i ova kišica mi se baš ne sviđa.
Ja – Meni se jedino ne sviđa kako smo odjeveni
Pogledam u Leu i odmjerim kako je obučena. Jakna joj je bila prilično dobra. Imala je kapuljaču ali problem je bio to što je bila u tenisicama. Ja sam također bio u tenisicama. Naravno da u šumu uvijek idem u čizmama ali stvari si nam već tamo trebali smo samo doći autom a lakše mi je voziti u tenisicama.
Lea – Da smo znali ne bi bili dali njima naše torbe. Tamo su mi i čizme. Ma ok, smočit ću noge pa šta. Gore ću se presvući.
Ja – Ajde krenimo