Citiram deo pesme .. “tu već može selo biti.. ima šume, ima vode, ima zemlje za oranje!”
Smeje se.. Mokra tačkica se pojavljuje na haljini.. ispod grudi.. Eto odgovora gde je nestala kap.
“Tu teško da može selo biti!” smeje se i gleda u mene.
Ostajem tu sa njom, zaboravljam na kolege iz branše.
Žurka je sve vrelija i vrelija, ja donosim još po jednu čašu crnog vina. Gleda me pogledom – biće previše – ali ja nazdravljam i kuckamo se. Prihvata, ispija, nastavljamo da đuskamo.
Završavamo sa vinom. Gomila oko nas postaje manja.
“U kom si krilu” pitam je.. “Meni će trebati pomoć da odem do sobe” zezam se..
“Novo krilo, treći sprat”.
“Pa i ja sam tu, sjajno, taman da me odvedeš do sobe” – dodajem, praveći se pripit.
Ostavljam čaše na šank, hvatam je pod ruku, pažljivo krećemo iz kluba.
Okrećem je ka prolazu, ne idemo na glavni ulaz, već na prolaz za goste hotela, koji vodi pravo ka liftovima.
“Vidim ja da si ti prilično trezven, čim znaš sve putanje. Ništa se nisi promenio. Znaš svašta” dodaje Jelena.
“Moj posao je da sve znam”, odgovaram joj. “Samo, i dalje ima stvari koje ne znam”.
Ulazimo u lift, ona pritiska dugme za treći sprat, koristeći taj trenutak da se ogleda na ogledalu, sa strane. Tangice su se ocrtale lagano, na guzi, ispod haljine. Oznojana leđa, bradavice koje su se naježile od hladnog vazduha u liftu.
“Prelepo, ne moraš gledati, ja ću ti reći!”
Shvata o čemu pričam, prkosno me gleda u oči.
“Hladno ti je?”, pitam je dok spuštam pogled na njene grudi.
Kapira da mislim na tvrde bradavice, smeje se.
“Stvarno si ostao nepromenjen, isti onaj koji zna šta da pita ženu da bi se ona osećala posebna. Primećuješ detalje, nisi baraba kao gomila oženjenih muškaraca”, odgovara mi.
“Ja poznajem samo fine žene, a sa njima ne mogu biti baraba”, odgovaram.
“A šta ti to ne znaš?” pita me dok se vrata lifta otvaraju na našem spratu.
Stajem, raskoračen, prekrštam ruke na grudima, sputavam sebe.
“Ne znam da li su te tangice zelene ili braon boje!”
Gura me u hodnik ka mojoj sobi.
“Ti nisi normalan. Ali, pomoći ću ti da saznaš”, odlučno mi odgovara.
Grlim je, spuštam usne na vrat, ljubim je lagano, osećam ukus njenog snoja pomešan sa parfemom. Gura me i dalje, ja vadim karticu od sobe, pokazujem broj, ona mi otima karticu, ubrzava korak i otvara vrata od sobe. Ja ulazim za njom, mrak, napipavam je odmah pored vrata, hvatam oko struka, ona spušta svoje ruke na moje dlanove.
Uzimam karticu, stavljam je u držač pored vrata, zatvaram vrata nogom, svetlo se pali.
Veliko ogledao u hodniku, stojimo pored. Pogleda, odmeri nas tako, sa mojim rukama oko struka pa upita: “Kako to da se ti i ja nikada nismo muvali u gimnaziji?”
“Pa ti si bila zgodnica, a ja.. pa ne baš” aludirajući na to da sam bio visok i mršav, i kao takav nisam nikada upadao u oko devojkama.
“Vidim da si se potrudio da se ta slika popravi”, rekla je.
Spuštam ponovo usne na njen vrat, ona prebacuje glavu unazad, naslanja na moju glavu.
“A radoznalost te nije napustila. Dakle, šta si ono rekao da ne znaš?”
