Još jedan uobičajen dan u ofisu: uz jutarnju kafu pretresam mejlove, bistrim ih jedan po jedan kad, pažnju mi, u SPAM folderu privuče sledeće pismo:
Dragane, ne postoji lepši način da ti kažem:ukeban si. U atačmentu ti šaljem delove tvojih prljavih prepiski s gomilom ljudi kao i snimke tebe kako masturbiraš uz razne sadržaje. Ukoliko ne želiš da tvoje slatko dupe najebe javi se na ovaj telefon u roku od pola sata.
D.
Pogledao sam snimke: da, to sam bio ja i mogao sam samo da pcrvenim od muke boreći se za svoj dah. Kolege su me gledale čudno dok sam istrčavao iz ofisa pa pravo do parkinga gde sam nervozno nazvao D., ko god to bilo. Javio mi se dubok, robotizovan glas:
– Tačno u 17h želim da uđeš u svoja kola i nazoveš me. Daću ti instrukcije. Ako osetim da vrdaš tvoje slike idu u javnost.
Ostatak radnog dana sam proveo sav u nervozi, pio tone kafe i grizao nokte. Tačno u 17:00 sam iz automobila, nazvao D. Dobio sam instrukcije da krenem prema Zemunu. Robotenko me navodio, govoreći tačno gde da skrenem , pored kog kioska, koje boje, i nakon izvesnog vremena sam shvatio da u jegovim komandama nije bilo mnogo sisterma i da je to radio samo iz jednog razloga- da me izludi. Tako sam, nakon preko sat vrfemena vožnje, iako radim na Novom Beogradu, parkirao ispred visoke, nove zgrade na perifreriji Zemuna, rezervisane za bogatije ljude.
Saopšteno mi je da istrčim iz kola, krenem prema vrstima i pritisnem dugme s natpisom T2 , stana u potkrovlju ove zgrade. Kroz glavu mi je, dok sam se penjao liftom do potkrovlja, prolazilo kako sam se zbog malo drkanja usrao sebi u život, kako imam tek 32 godine a moj teško stečeni ugled će otići niz vodu zbog D.Lift se zatresao i eto me u potkrovlju. Vrata stana T2 su otvorena. Diskretna muzika dopire iz gajbe. Ulazim s oprezom i bledoplavim nenonkama osvetljen hodnik stana. Vrata se zatvaraju za mnom.
Ulazim u minimalistički opremljenu sobu u kojoj, na trosedu, sedi elegantno obučen tip u 40-im i radoznalo me posmatra. Lice mu je mirno i lepo mada mu svetla daju neku jezivu nijansu. Oko njega samo par drvaca života, stolica, tabure i muzička linija. To je sve.
– Zdravo, ja sam D- kaže mi ležerno.
– Pretpostavio sam. Mogu li da ti platim pa da odem?
– A, ne, ne fnkcionišem ja tako-kaže, smeškajući se.
– Pa, kako funkcionišeš?
– Ne želim ništa da ti uzmem-samo da ti dam.
– Molim?
I tu krene da veze o meni: te zna o meni ovo te ono te sam slabo plaćen te imam potencijala te je vreme da promenim karijeru. Zna o meni više od mene.
– Ti meni nudiš posao?
– Novi posao, novi život. Sve po PS-u.
– A ako odbijem?
– Slikice…Klipovi…
– Kakav je to posao?
– Uzbudljiv, pomalo riskantan, veoma isplativ, četiri nule, i ispunjava na mnogo načina.
– Koga treba da ubijem?- rekoh zezajući se
– Apsolutno nikog.Ništa kriminalno.
Razmislio sam par trenutaka.
-Okej, pristajem.
– Da? A nisi ni čuo o kom poslu se radi.
-Glavno je da ne robijam.
-Nemaš fiksno radno vreme.
– Super.
– Ali, moraš proći inicijaciju.
– Kako?
Komandovao mi je da se svučem pred njim i okrenem oko sebe. Zadovoljno se osmehnuo.
– Definitivno si kapacitet. A sad dođi kod mene.
Ne znam šta si ti, al ja bih uzeo taj posao.