Sedim tako i pušim i razmišljam. I padne mi na pamet ideja, kad je već tako arogantna i bezobrazna. Zovnem drugara Miška i kažem mu da kad mu pošaljem poruku da me pozove, da me zove za minut-dva na WA i samo da ćuti, ja ću kao nešto da pričam, objasniću mu drugi put o čemu se radi. Onda u imeniku izmenim da nije “Miško” nego “Ćale”. I čekam da se keva vrati.
Dođe keva s posla, u vazduhu napetost samo takva. Ja ćutim, ona ćuti. I ona poče prva, i to oštro u šesnaestercu.
– Jeli, te slike da si izbrisao i da zaboraviš na sve! Jesi me čuo!?
– Polako bre kevo, šta se štrecaš. Nego, ti stvarno misliš da ja tebi verujem da ti te slike šalješ ćaletu?
– Pa nego kome ću, budalo jedna… to je naša intima…
– Aha o.k. daj mi onda mobilni da vidim jel tako?
– Šta ti pada na pamet stoko jedna, da ja tebi dajem moj mobilni!?
– Pa ako je tako kao što kažeš onda nema šta da kriješ. Uostalom, nema šta da vidim posebno što već nisam video. A i odrasli smo ljudi. – tu se keva zbunila. Probala je da me uhvati na galamu i na blef.
– Ne dozvoljavam! Ne može to tako!
– Alo kevo, ajde spusti loptu, smiri se… idem ja napolje, pa se vraćam kad budeš malo normalnija – i izađem napolje da prošetam.
Šetam tako i razmišljam se, iznervirala me svojim ponašanjem, e pa sad ćemo drugu priču.
Vratim se, smirila se ona, ćuti, i ja počnem.
– Vidi, ne interesuje me kome šalješ slike, al ćeš od sada to što šaljes da šaljes i meni…
Keva se skamenila.
– Ti nisi normalan, šta ima tebi da šaljem slike… to se tebe ne tiče…
– Ajde bre kevo, video sam i bolje i lepše i gaćice i grudnjake, šta se femkaš, slala si drugima kakve veze ima ako šalješ i meni… samo da ti kažem lepo ti stoje… inače šaljem ćaletu one slike da ga pitam nešto…
– Ti nisi normalan… ne bi mi valjda to učinio…
Uzimam mobilni i krišom prvo šaljem poruku Mišku, a onda joj pokažem one njene slike.
– Alo bre kevo, pa šta ima ovde nešto loše? Ili vulgarno?
– Ama bre sin si mi, kako ću? Ne ide to…
– Pa šta i ti si meni majka pa meni ne smeta.
U tom mi zazvoni mobilni, WA poziv. Na ekranu piše – “Ćale”. Ja pokažem kevi, ona preblede. Sve mi je bilo jasno.
Ja kao krenem kao u neki razgovor – gde si ćale, šta ima, kako si… – onda malo ćutim, pa kažem – e ćale samo sekund… – stisnem na mute.
– Kevo, pita ćale jel sve o.k. šta da mu kažem? – keva me gleda slomljena, i samo klimnu glavom.
– Ma sve o.k. ćale, bez brige. Aj pa zdravo.
Završim razgovor.
– Znači imamo dogovor – keva samo ćuti. Nadalje smo samo ćutali.
Sutra ujutro, ja ustao, ništa se ne dešava. 10 sati, 11 sati, keva se ne javlja. 12 sati opet ništa. Ajd moram ja da je podsetim izgleda.
“Ćao dobar dan kevo, kako si, šta ima? Jeli da ti nisi nešto zaboravila?” – evo odgovora nakon par minuta.
“Ti nemaš ni srca ni duše, celo jutro plačem” – cenim hoće na emociju da me hvata.
“Aha, samo nešto da te pitam – jesi plakala kad si ranije slala slike?” – nakon ovoga je usledila pauza. Ne javlja se keva 15 min.
Ja joj napišem poruku:
“o.k. znam šta mi je da činim. Ćao” – evo odgovora u roku od odmah.
“Čekaj, na poslu sam zaboga, evo samo da odem do WC-a” – oho, mislim se, ovo ide izgleda u pravom smeru. I stvarno ne prođe 5 minuta, evo notifikacija – 3 poruke stigle. Keva. 2 slike i 1 textualna poruka.
Na prvoj slici, raskopčala košulju, brus onaj svakodnevni obični al lepo drži one njene sise. Na drugoj slici raskopčala i spustila pantalone, gaćice isto neke svakodnevne minimalke. Al utegnute bogami.
Textualna poruka je bila – “Eto, jesi srećan sada, crko dabogda.” Mislim se, šta da joj odgovorim.
“Eto vidiš da nije bilo teško, ništa ne boli. I da ti kažem da ti to fino stoji 🙂 ” – nema odgovora.