Nekako sam skupio snagu da ustanem i oteturam se na donji sprat, u dnevnu sobu. Legao sam na kauč i ubrzo utonuo u san. Jedini zvuk koji se čuo je bila voda, koja je pljuštala kao kiša u kupatilu gde se Marina tuširala, verovatno se još smejući i sređujući utiske svog životinjskog, nagonskog i iracionalnog čina. Ubrzo se sve zatamnilo. Probudio sam se , a na digitalnom satu video rekordera je stajalo 02:36.
U dnevnoj sobi je gorela samo mala lampa, skrivena u ćošku i dobro zaklonjena tim ugaonim kaučem na kom sam spavao. Svetlo je delovalo nekako nedovoljno, čkiljavo, kao da sam u nekom rudniku, stotinama metara pod zemljom, u jami. Jedva sam se pridigao. Kao da sam godinama ležao u komi, sav sam bio bunovan. Jesam li ja sanjao sve ono? Počeo sam da dozivam Marinu i Miloša. Niko se nije javljao.
Kupatilo je bilo sređeno, kao da nikog nije bilo pod tušem. U trpezariji i kuhinji nije bilo nikoga, bio je mrak. Teškim hodom, popeo sam se uz stepenice na sprat. Ušao sam u svoju sobu. Zatekao sam samo Marinine pocepane čarape na podu pored kreveta, koji je bio savršeno namešten, kao da se u njemu nekih par sati ranije uopšte nije odigrao taj bolesni, sodomistički akt. Čarape koje je Miloš grubo pretvorio u froncle, kao neki krvožedni tigar. Nije bio san. Pao sam na krevet, stisnuo obe pesnice i suze su same krenule na oči. Brzo sam ustao, umio se hladnom vodom i okrenuo Marinin broj mobilnog. Bila je nedostupna. Zvao sam i Miloša, takođe je nedostupan.
Poslao sam joj poruku: ’’ javi se hitno,hitno’’.
Legao sam u krevet obučen, zaboravljajući i da zaključam ulazna vrata od kuće. Probudio sam se kao na iglama, nešto posle 7 ujutru. Nije bilo odgovora na moju poruku. Zvao sam je opet. Nedostupna. Miloš, nedostupan. Na fiksni se niko nije javljao. Posle 9 dana, njen mobilni je ponovo počeo da zvoni. Za jedan dan, okrenuo sam njen broj 24 puta. Nijednom se nije javila. Poruke su bile bez odgovora. Nisam je vređao, samo sam želeo da joj čujem glas.
Deseti dan sam je cimnuo, oko 11 ujutru. U 2 popodne, stigla je samo kratka poruka od nje : ’’reci’’ . kada sam pitao zasto se ne javlja i ne odgovara na poruke, odgovorila je samo: ’’e, imam stvarno toliko problema, da me ništa ne interesuje. Niti čitam poruke, niti imam kad da odgovorim’’. Više nije odgovarala. Miloš je još uvek bio nedostupan, ili je samo blokirao moj broj. Osećaj je bio grozan. Nisam znao šta da radim.
Posle nekih 20ak dana, Marija me je pozvala da nas četvoro idemo na koncert. Nisam znao šta da kažem.
’’ Ja sam za, videću da li Marina može…’’-rekao sam i u sebi dalje pomislio da li može da te pogleda u oči pošto ti je mesec dana ranije iscedila svaku kap iz dečka. Naravno da ništa nisam mogao da joj kažem.
’’Ako me Miloš ostavi, ja ću da se ubijem’’- to je govorila nebrojeno puta pre toga, pre Marine, pre svega…
Često je znala da kaže kad bih je naveo da pričamo o prevari
’’ Ne bih ja mogla mog Miloša da prevarim, sve i da mi čupaju nokte’’
Sve mi se smućkalo u glavi, kao neka bljuvotina. Opet mi je pripala muka. Marina se nije javljala na moje pozive. Telefon je samo zvonio i zvonio. Taj dosadni zvuk… bez odgovora. Otišao sam na koncert sa Marijom i Milošem.
????? ????? ??????? ???č? ? ?????? ?????? ?? ℙℝ????? č???????
