Full house – Bajkerska vožnja

Jedan grad, koji prodise, progleda, procuje kada sunce zadje je grad gde moji bajkeri povremeno odu. Kada ih duga voznja izmori, voznja koja ume da bude po vrelom suncu, po gustoj kisi, po tamnoj noci , po vetru pa cak i snegu ponekad, vole da svrate u taj grad i daju sebi oduska. U tom gradu postoji jedna ulica…ulica u kojoj je sve moguce. Covek tada slepo prodaje dusu djavolu, izoblicuje se i pretvara u gladnu zver koja s razjapljenim celjustima jurdise na ono za cim ga nagon zivotinjski tera. Da li je to kazino, ili kockarnica, ili kladionica, ili bar sa tonama alkohola, ili nepoznata dama na stiklama koja stoji i ceka sa dugackom cigaretom u ustima, ili strip-bar, zaista nije vazno. Vazno je da se nesto od toga okusi. Vazno je da se glad zadovolji. Leto je bilo kada smo ja i jos par devojaka posle s bajkerima nasim u voznju. Isli smo po dvoje na motoru, momci su vozili, a mi zenske, pozadi sedeci i cvrsto se drzeci za njih, kikotale se i zanosile, smejale citavim putem. Noc vec pada, zvezda niodkud. Neka mrkla, gusta noc nas je prekrila, pa smo se svi nekako skoncentrisali na put na kome su bas retko postavljene bandere. Naprezemo oci kao jedan, da bi sto bolje razaznali put, po neki znak, ili samo senku nekog drveta od koje te strah presece preko stomaka, jer mislis da je duboka rupa ispred tebe. No i tom putu dodje kraj i vec ulazimo u grad i cela grupa vozaca vec uigrano skrece u pomenutu ulicu. Tada je to bio moj prvi susret s njom, s njenim opojnim mirisima i zadivljujucim slikama. Mi cure, zadovoljne sto stigosmo i sto cemo konacno protegnuti vec utrnule noge, poskakasmo sa motora i skupismo se, neka da opsuje voznju, neka da bi razmrsila kosu, neka da zapali cigaretu. Sve je to vec nekako poznato i uobicajeno, ali ono sto sam ja po prvi put primetila i ono sto me je u trenutku ostavio bez daha jesu nasi momci. Uobicajeno je da poredjaju svoje dvotockase u niz, da nam se pridruze i svi zajedno da krenemo u avanturu. Ovoga puta toga nije bilo. Posmatram ih kako silaze sa motora i ostavljaju ih kako je ko gde stao- na ivicnjak, na pola puta, uz zid neke kuce naslonjen, pored cesme… Kako je ko stao, tako je skinuo kacigu i tako su mu blesnule krvave oci…krvave sto od puta, sto od onoga sa cim se ce sresti u ovoj ulici. Pogledom trazim Vuka, mog dobrog drugara. Vidim da je zavukao svoju zujalicu u grm, kacigu bacio i potrcao u ulicu i zamakao u neki ulaz neke zgradice. Cile i Viktor kroz trk se izgubise niz ulicu, Milos, Peca i mali Jovan dobacise samo: ,,Vidimo se posle,, i nestase i oni. ,,Sta je ovo? Kud jure ovi alamani? A mi?,, Zbunjeno pita Milana, kojoj je isto bio prvi put da dolazi ovde. ,,Ah draga,, – kaze Jelena, ,, Cile ti je otisao da gleda gole tete na sipkama. Milos sa onom stomacinom, sta mislis gde je mogao da ode? Hehe da je jos malo pivom napuni. Najbolje ti je, kreni redom, prostudiraj sve, nacice se vec nesto i za tebe. Uostalom, idemo zajedno pa gde zaglavimo. Mozda naletimo na neki komad mesa hahahahaha,,. Uhvatise se cure pod ruku i krenuse niz ulicu. Noc je bila topla, vazduh suv, pa se odeca lepila za kozu. Mene je zanimalo kud li se dao Vuk. Videh da je zamakao u jednu manju zgradicu pa se uputih bas tamo. Mada, ne bi mi se svidelo kada bi zatekla prizor recimo da se hvata s nekom ribom ili da mu ona pusi. Mozda mi se ne bi svidelo ni da ga zateknem kako se valja po podu mrtav pijan. Uostalom, idem da vidim. Iznad vrata okacena svetleca reklama na kojoj pise Texas poker. ,,Vuk voli poker, voli da baci ponekad neki cip, a najvise voli da likuje kada odere nekog tupsona koji misli da zna da igra. Onda je ceo svet njegov. Sve cascava picem, svakom prica da ga voli, sepuri se kao paun, curama obicno razdeli poljupce…Tako je i meni jednom gurnuo jezik u usta kada je odigrao svoj poker i uzeo sav novac. Od tada se ja nemilosrdno palim na njega, ali mu to nikada nisam pokazala. Mozda odtud i oni moji naleti ljubomore pri samoj pomisli da je sada u drustvu neke ribe.