Jebite me profesore

Filip je bio ocigledno nervozan. Cupkao je nogom sve vreme. – Pa dobro Fiki, u čemu je problem? Ja sam mu omiljena tetka, možda zato što sam bila samo pet godina starija od njega, i ponekad dolazi kod mene ako ima neki problem koji ne može da kaže roditeljima. – Ubiće me matorci. Pašću na Avgust. To me je iznenadilo. Oduvek je bio ok u školi, ne baš medju najboljima, ali nikad nije imao kečeve. Ispričao mi je da ima jedinicu samo iz fizike. Mesec dana pred kraj školske godine a po njegovim rečima profesor neće ni da mu da šansu da popravi ocenu. Filip je bio druga godina srednje, i to u školi koju sam ja završila pre par godina. I sad sam ja trebala da odem da pričam sa tim profesorom. – Ajde molim te, ti ga poznaješ. Zamoli ga samo da me prozove da odgovaram, ništa drugo. Obećala sam mu da hoću, iako nisam bila oduševljena. I dok sam prilazila dobro poznatoj zgradi u kojoj sam četiri godine gubila vreme, razmišljala sam o Nemanji, profesoru fizike. Sećam se da sam je uvek bio strog. I dok sam smišljala šta i kako da mu kažem, ugledala sam ga na parkingu kako otključava auto. Pritrčala sam mu. – Profesore… Okrenuo se i odmerio me. – O Lukićeva (zvao me po prezimenu) došla si da obidješ staru školu? Izgledao je isto kao i ranije. Visok, prosed, cetrdesetih godina, sa istim naočarima bez rama. Pitala sam ga da li mogu da popričam sa njim par minuta, ali on mi je rekao da je upravo krenuo kući i da dodjem sutra. – Molim vas profesore, samo pet minuta… Ponovo me je odmerio, ovog puta lagano. – Ja sam krenuo, a ako je toliko hitno, možeš da mi ispričaš u kolima. Seo je u auto i otvorio suvozačeva vrata. – Ideš? Šta da se radi, ušla sam u auto. Taman sam krenula da objašnjavam koji je razlog mog dolaska, kad me je on prekinuo i rekao da zna i da sam se uzalud trudila, mali pada na popravni svakako. – Pa valjda ima pravo bar da odgovara? Zar ne mogu nikako da vas ubedim? Posle nekoliko minuta vožnje stigni smo do njegove kuće. – Možeš da probaš da me ubediš… ako hoćeš da popiješ piće sa starim nastavnikom. Sipao nam je crno vino. Sedela sam na dvosedu a on preko puta na fotelji i pretvarao se da sluša ono što sam govorila. Već posle prve čaše vino me je malo uhvatilo. Pomislila sam kako nije baš pametno da me vidi pijanu pa sam ustala i rekla da bi trebalo da krenem. On je i dalje sedeo. Ponovo mi je napunio čašu. – Ali još me nisi ubedila… sedi, popij vino.. Ponovo sam sela, osećajući se krajnje glupavo. Pila sam ono vino da ne bih morala da pricam jer nisam znala sta da kazem. Video je moju zbunjenost. Premestio se na dvosed tik pored mene. Sklonio mi je kosu i poceo da me ljubi po vratu. – Profesore… nemojte.. On nije stao. Osecala sam njegov vreo dah na svom vratu. Rukom mi je dodirivao grudi i osetila sam kako mi se bradavice krute pod njegovim dodirom. Zavukao mi je ruku pod majcu. – Dobre devojke nose brus, Lukiceva… Krenuo je da mi stiska grudi ne bas nezno. – Znao sam da ti nisi dobra.. Uhvatio me je za ruku i stavio je na izbocinu na svojim pantalonama. Osetila sam tvrdo pod svojim prstima. Ucinilo mi se da je prilicno veliki. Dodirivala sam ga preko pantalona a onda je profesor ustao. Stao je ispred mene, otkopcao je slic i izvadio ga. Uh, bas je bio veliki i dosta debeo. I ispred mog lica. Dodirivao mi je usne.