Mama i siledžije

I ivan je morao da ćuti i trpi sve to, ali na kraju bi ga pustili i on bi otišao ili nastavio da se igra. Jednog dana, već je bilo veče i poslednji zrnaci sunca bili su na nebu koje je sve brže obuhvatalo crnilo. U zapuštenoj ulici bilo je svega par svetiljki na ulicama, i Ivan se vraćao kući. Vozio se sa biciklom i braća su mu prišla, već su se gledala medjusobno i klimala pokvareno se smeškajući u pravcu Ivana koji nije mogao da ih izbegne jer su ga uhvatili rukama za korman bicikla. Sedeli su na terenu pili pivo, i čekali neku žrtvu. A to je opet bio Ivan. – Mali, pa gde bežiš…nemoj mamu da ljutiš neće moći da se elpo jebe, biće nervozna – reče Goran – Ma voli ona bato, da se jebe neće ovaj mali da joj smeta, garant u kuću dovodi švalere kad je on u školi, ma pune je kurčevima, jel tako Ivice? dodao je Stevica. Smejali su se Ivanu u lice i to pokvareno. – Ma jedite govna! Prekipelo je ivanu i dva brata se pogledaše otvorenih usta: – Auuuuu mali pa jebaćemo ti mater sada za ovo, i Goran, krupniji od braće odalami rukom šamarčinu Ivanu da mu je glava okrenula s ena drugu stranu. Onda ga je dočekao Stevica i opalio mu još jednu šamarčinu. – Jell se tako priča s astarijima, pizzdo mala? I počeli su da mu se smeju. Ivannu su od šamara i muke pošle suze na oči, ali na njegovu sreću braća su se sklonila i uz grohot smeha pustila ga da uplakan ode gurajući bicikl kući. Ušao je na vrata ostavivši bicikl u dvorištu. Još je jecao kada mu je prišla majka koja je kuvala ručak. – Ivane sine, šta je to bilo… – Nnnnn ništa…mama – Kako ništa kada si crven i uplakan, pa vidi poznaju ti se šake po licu! – Ništa, ništa nije bilo – Ko te je tukao da mu jebemmater mili!?- bila je besna – Oba dva kretena… – Goran i Stevica?! – Da…. Na pomen njihovg imena Zorica oseti trnce u donjem stomaku. Bila je strašno besna. – Što su te udarili? – ….Govore svašta o tebi.. da voliš…znaš ono.. Zorica je još imala te trnce u stomaku, i pomazila je sina da se smiri – Šta sine? – Govore da voliš da se ..jebeš i da svi to znaju…stalno mi to govore rekao je Ivica kroz suze – Nastavio ej jecajućida priča a u majci mu je rastao bes. Ali svaki put kada bi pomenuo njihova imena i šta su govorili, njoj je rasta neka toplina u donejm stomaku. Na kraju rekla je sinu: – Idem da im se najebem mamice! Ivan se protivio i osećao se dodatno poniženo što njegova mama ide da se u njegovo iem obračunava sa njegovim siledžijama. Ona ga je onako besna umirivala i rekla mu da ne brine ništa. Krnula je niz ulicu oronulih kuća, dok je topao letnji vetar mrsio njenu letnju kratku haljinu i dugu crnu kosu. Kibtela je od besa a u stomaku osećala haos. Zvuci nervoznog i besnog hoda koje su pravile njene papuče na štiklicu odzvanjali su izrovanim trotoarom. Ulica je bila slabo osvetljena a iz dna ulice iz pravce kuće dva brata nasilnika čula se neka dno-narodnjačka muzika i neka ciganska radio-stanica koja je puštala takve pesme. Prošla je zadnju kuću i posle 4-3 prazna placa obrasla u korov i trsku došla do poslednje kuće u ulici iza koej je bila ogromna livada….tu su živele siledžije njenog sina