Helena i Daniel su otišli u restoran. Uzeli su hranu sa švedskog stola i sjeli.
Helena: – „Što misliš o ovoj ponudi?”
Daniel: – „Očito je da želi ponovno prodati apartman kojeg smo mi već platili. Ok, to je posao. Iskreno, nama dvojici ne treba tako veliki apartman i ako stvarno imamo zlatnu karticu … to je puno stvari u kojima možemo uživati. Bez te kartice puno ćemo platiti za sve te stvari a ovako više ne trebamo trošiti baš na ništa. Dakle nama se isplati.”
Helena: – „Pa jasno je. Dvostruko će dobiti na skupom apartmanu a to nije ni blizu koliko ćemo mi potrošiti na tu karticu. Nešto hrane i pića se ne može mjeriti sa cijenom takvog apartmana za 10 dana. Odgovara i nama i njima. Dakle, preselit ćemo se u manju sobu?”
Daniel: – „Pa može, isplati nam se.”
Nakon doručka Helena i Daniel se vratili su se na recepciju.
Waldemar: – „Gospođo Riktik, jeste li odlučili?”
Helena: – „Da, prihvatit ćemo vašu ponudu.”
Waldemar: – „Super. Ovo je odluka koja odgovara i vama i nama. Hvala vam puno i nisam zaboravio, ako vam možemo na bilo koji način pomoći, samo nam recite. Jose, molim te pomozi im da se presele u bilo koju slobodnu sobu na drugom katu kad god žele. Gospođo Riktik, kada budete spremni, nazovite nas.”
Helena: – „Bit ćemo spremni za nekoliko minuta.”
Helena i Daniel su obrzo bili spremni. Jose je uzeo njihove kofere i odveo ih u sobu 235.
Jose: – „Evo Vam ključ. Ugodan dan Vam želim.”
Helena: – „Hvala.”
Danijel: – „Hvala Vam.”
Jose je otišao a Daniel I Helena su ušli u sobu.
Daniel; – „Stvarno je mala.”
Helena: – „Pa… da.”
Daniel: – „A, gdje je još jedan krevet?”
Helena: – „Čini se da bračni krevet računaju kao 2 kreveta.”
Daniel: – „Je li moguće odvojiti ih?”
Helena: – „Pokušajmo.”
Pregledali su krevet i zaključili da ga je nemoguće razdvojiti.
Helena: – „Mislim da je dovoljno velik, to je stvarno veliki bračni krevet. Možda bi ovdje bilo moguće spavati da obojici bude udobno.”
Daniel: – „Nisam siguran u to.”
Helena: – „Možda bismo mogli otići i vratiti im zlatnu karticu i zadržati apartman.”
Daniel: – „Ne znam baš.”
Helena: – „Dobro, možemo ćemo probati ovako spavati, pa ako ne bude moguće, sutra ćemo tražiti 2 jednokrevetne sobe ili neku sa odvojenim krevetima, može?”
Daniel: – „U redu.”
Daniel je sjeo na krevet.
Daniel: – „Nikada ne jedem toliko za doručak. Sad sam za ništa.”
Helena: – „Lezi i odmori se. Raspakirati ću stvari i posložiti ih, a onda ću se i ja malo odmoriti.”
Daniel je spavao dok je Helena raspakiravala prtljagu. Malo kasnije, Helena je u kupaćem kostimu stajala ispred ogledala, Daniel se probudio.
Helena: – „Rekla bih dobro jutro, ali je poslijepodne.”
Daniel: – „Hmmm. Da.”
Helena: – „Razmišljala sam da se spustim na plažu. Samo malo na sunce i probati vodu. Hoćeš li sa mnom ili?”
Daniel: – „Naravno, idem.”
Helena: – „Tvoje kupaće su u ovoj ladici.”
Daniel je uzeo svoje stvari i otišao u kupaonicu. Nakon nekoliko minuta vratio se spreman.
Došli na plažu, to je bila prva plaža ispred hotela, udaljena manje od sto metara.
Helena: – „Sunce je prilično jako. Nije dobro biti na suncu prvog dana. Naša koža će biti pečena. Pogledaj ima li slobodnih ležaljki sa suncobranom.”
