Igrice 50 nijansi sive

Natasa je sebe morala da podseca da je ovo zelela. Crna traka preko njenih ociju nije joj dopustala da ista vidi. Svaki zvuk koji je mogla da cuje u sebi je zato nosio pretnju. Cak i zvuci koje je prepoznavala, ali bilo je mnogo vise onih nepoznatih. Koza joj se jezila. Obukla se po njegovim uputstvima. On je vodio celu igru od samog pocetka. Takav je bio dogovor. Ona je na to pristala. Ona je to zelela. Pomagalo je setiti se toga. Jer, spisak odece koji je od njega dobila bio je tek prva stvar zbog koje je osetila da joj se lice crveni. Ali poslusala je, igra je bila takva, na to je pristala. Mrezaste crne carape. To je bila jedna od stavki na spisku. Obukla ih je. Za njega. Ove carape bile su jedini deo odece koji je jos uvek imala na sebi. Sve ostalo morala je da skine, po njegovom naredjenju, pred njim. Koza joj se jezila, sto zbog svezeg vazduha u prostoriji, sto zbog straha. O, da, straha je bilo. Natasino srce lupalo je tesko i glasno. Svaki zvuk, stvaran ili zamisljen terao ju je da poskoci. Nije mogla nista da vidi kroz povez. Nije mogla da izvuce ruke iz koznih lisica kojima su bile vezane i podignute visoko iznad njene glave. Kada ju je vezao, njen tamnicar je zakacio lisice za metalnu kuku pricvrscenu za lanac ocgledno namenjen u ove svrhe. Zatim je lanac pomocu posebnog mehanizma povukao na gore, povlaceci i Natasine ruke. Onda ju je tako ostavio i otisao. Morala je da stoji na prstima. Podesio je duzinu lanca tako da je samo prstima i jagodicama stopala doticala pod. Natasa je bila potpuno bespomocna. Natasa je bila potpuno slepa, vezana, bespomocna i uplasena. Cekala ga je da se vrati osluskujuci zvuke koje je proizvodio negde na spratu. Drhtala je. Delom od Hladnoce, delom od straha. Delom od napora da se odrzi na vrhovima prstiju. Natasa je ovo sama zelela. Kada mu je saopstila svoje fantazije on nije nista rekao. Dugo vremena. A onda je dosla lista zahteva. Dugo ju je proucavala boreci se sa sukobljenim emocijama. A onda je pristala. Jer je to zelela. Ponavljala je to sebi. Ponavljala je to sebi kada su zvuci postali blizi i otvoreno preteci. Prvo skripa kvake pa otvaranje vrata. Teski koraci na stepenistu. Pretrnula je, cekajuci da joj se obrati. Koraci su se zaustavili. Bio je negde iza nje. Negde blizu nje, cula ga je kako dise. Nije se usudjivala da ista kaze. On, on je bio taj koji ce se njoj obratiti kada bude odlucio.   Poskocila je kada je osetila njegove sake na svojim bedrima. Opekle su je kao vatra. Osetila je kako joj se u glavi vrti, kako joj se bradavice ukrucuju a noge otkazuju poslusnost. Nije ovo ocekivala. Uspeo je da je iznenadi. Sa usana joj se oteo priguseni vrisak. ‘Bojis se?’ Cula je njegov sapat na nekoliko milimetara od svog uha dok su njegove sake pohlepno stezale njenu kozu. ‘…da’, odgovorila je. Grudi su joj se ubrzano podizale i spustale dok se borila za dah. Imao ju je. Imao ju je potpuno u svojoj vlasti. Sada je toga po prvi put postala potpuno svesna. Cula ga je kako se smeje dubokim, tihim glasom. Njegova desna saka se pope uz Natasina rebra i poce da steze njenu dojku.