Nevjerovatan je osjećaj jebati svoju majku

su joj zbog pijanstva popustile sve kočnice i jer je svrbi među nogama. Boga bi dao da sam mogao znati o čemu razmišlja. Nekako mi je bilo nevjerojatno da se i ona ne roštilja. Znate onu situaciju, kada je stvar u zraku, jasno je da se nešto mora dogoditi jer svi iščekaju, a niko nema muda preći u konkretnu akciju? To je vladalo našim dnevnim boravkom. Da me samo pogledala vidjela bi po izrazu mojih očiju koliko sam spreman, ali njeno lice bacilo me u još dublju depru. Bila je mirna i činilo se kao da je u potpunosti ufurana u taj bezvezan film. Nije bilo logičnog objašnjenja da se neko može koncentrirati na gledanje TV-a kada je u sobi toliko napetosti. Ona je očito nije osjećala. Sve je bilo u mojoj glavi. Kada stvari krenu nizbrdo, depresija galopira, a dlanovi se znoja, onda čovjek odjednom ima snage i za bacanje karti na stol. Očito više nisam imao što izgubiti, a ako sada ovo ne oslovim, više nikada neću imati priliku. Poslije će biti besmisleno. Sad ili nikada. Duboko sam udahnuo i boreći se sa divljačkim otkucajima u grudima otvorio suha usta. No, onda su se otvorila vrata. Lana je došla doma. Mama i ja smo odskočili kao da smo radili nešto zabranjeno. Izmijenili smo prestrašene poglede i to je bio taj trenutak, moment u kojemu sam shvatio da smo mislili na istu stvar. To mi je udarilo još jači fiks adrenalina – nada se vratila! Lana nas je jedva pogledala. Vukla se do stepenica pružajući nam priliku da nešto kažemo ili je pitamo, a kako to nismo učinili, nestala je u svojoj sobi i zalupila vratima. Mama i ja opet smo se pogledali. U očima joj je bila bol, a ja sam samo slegnuo ramenima. Trgala me nemoć što nisam mogao ništa učiniti. Film je završio, ekran je bio crn. Izvadio sam dvd. «Dobro?» «Molim?» «Film…kakav ti je bio?» «Oh…dobro, jelda?», uopće nije znala što govori. Pogled joj je bio prikovan za stepenice. «Misliš da će prespavati…?» «Ne znam. Djelovala mi je pre sjebano da opet ide van.» Vratio sam disk u kutiju. «Hoćeš da odem vidjeti kaj je s njom?» «Ma ne. Dosta mi je za večeras. Nemam se sad snage s tim nositi…» «Ako hoćeš otići ću…» Osmjehnula se, «Znam da hoćeš, ali nema od toga nikakve koristi. Ona je u nekom svom svijetu. Pusti ju na miru.» «Ok…» «Idem i ja…» «Laku noć, mama.» Poljubila me u obraz. «Nemoj do jutra.» «Neću, al još mi se ne da…» Samo sam sjedio, sam u svojoj sobi, i mislio na mamu. Niti jedna druga slika nije se imala šanse izboriti. Skinuo sam sve sa sebe, legao na krevet i drkao ga moleći boga da će se vrata otvoriti i ona biti na njima. Poslije nekoliko sati bilo je jasno da od toga nema ništa. Kurac mi je bio bolno spreman na ševu, u potpunosti napet i strahovito osjetljiv. Možda bi ga jednostavno trebao izdrkati i zaboraviti ju kao nekakav san koji se, ma koliko lijep bio, nikada više neće ponoviti. Ako ništa drugo, barem mi je dala dovoljno materijala za noći i noći drkanja. Cijeli život najjebenijeg materijala. Čvrsto sam zažmirio i natezao ga punom snagom ubijajući se od i same pomisli da bi možda mogli opet… Postojao je samo jedan način da to saznam.