Do sada sam naučila sve njegove frekvencije u glasu i kad je autoritativan u poslu i kada se šegači kao razmaženo derište i kada me samo provocira na erotskoj osnovi. Znam jer sam u međuvremenu dobila i njegov privatan mail i kontakt telefon i sve to od njega lično i u znaku preke potrebe i radi posla. Nikada ga nisam ja prva zvala ili mu pisala, a on je uvek suptilno i granicama koristio svoje pravo da doda i pozove me ili zahteva neku izmenu koju bih mu kasnije poslala mail-om.
Tako sam između redova saznala – odakle je, koliko uživa u svom poslu i na terenu i koliko je samo značajnih ljudi upoznao radeći na njihovim sertifikacijama, koga je ostavio kući (a niko ga ne čeka sa puta u stanu), gde je smešten i koliko je proputovao pa samim tim i izgradio ličan stil i ukus po pitanju malih i životnih stvari. Bilo je skoro jednostavno razgovarati sa njim tada, iza žice, jer ne bi video moje podrhtavanje a i ja bih bila sigurnija u sebe i izvlačila više pitanja o njemu, koja su me interesovala. Ne znam kada smo nakon njegovih izjava: “Toliko mi je drago Ana što sam Vas upoznao”, “Ti si jedna divna dušica i mogao bih satima da razgovaram s’tobom i na sve teme!”, stigli do toga da je neprestano ponavljao moje ime sa zadrškom i dahćući a onda i dodavao samozadovoljno:
“Želim te, ovde kraj sebe! Vidim kako me izbegavaš, nema potrebe – znaš da i ti mene želiš! Privlačim te, skoro koliko i ti mene!”
Samozadovoljni skot, pomislila bih. A onda je počelo da grmi i stvarno je pala kiša. Žurila sam da završim s’poslom i stignem na prevoz do 16h i nisam čula kada je otpustio kolege ubeđujući ih da će me on odvesti kući i da ću biti dobro, čim završimo ovaj izveštaj za petak i kolegijum. Radili smo bez mnogo reči do 17:30 h, kada je naglo ustao i prekinuo tišinu rečima:
“Jesi li gladna? Moja creva su počinju da se bune.”
Čini mi se da sam u momentu postala svesna vremena koje je proletelo, mraka koji se spuštao, kiše koja je lila i prostora u kojem sam SAMA sa njim. Nisam osetila glad, bar ne tu vrstu i umesto toga sam mu nehajno dobacila:
“Malkice. Treba mi još pola sata da završim sve!”
“Odlično!”-poručiću nam nešto dok završimo sa ovim.
Ne sećam se kako i detalja, ali brzinom svetlosti smo stigli do kola i umesto da me je vozio kući, našli smo se u njegovoj hotelskoj sobi. Hrana se pušila na stolu. U glavi mi je brujalo, što od njegove lude vožnje i nebrojanih opasnosti kojima je pretio po putu svojim džipom bele boje i još bolje Nissan marke. Ni muzika ne bi nadglasala naše disanje ili lupanje srca i da je bilo. Pokušala sam da se skoncentrišem na brisače i klizav put, ne bih li usporila disanje i uspostavila kakvu ravnotežu. Telo mi je bridelo, a njegove reči palile:
“Od prvog trena želim da te imam celu. Tako si neodoljiva, čak i kada se opireš. Razmišljam, koliko glasno možeš da vrištiš dok te tucam? Kurac me boli već nedelju dana i sad mi nećeš pobeći.”
Zinula sam u čudu i umesto da mu kažem koliko je vulgaran i narcisoidan još uvek bez pokrića, dobila sam odgovore na ono što me je sve vreme brinulo – nisam li ja u svojoj ličnoj narcisoidnosti nesumnjive znake dopadanja umislila ili je to bio samo njegov standardni način osvajanja. Ali tada, njegove brzopleto izgovorene reči, stiskanje volana i pogled na moju reakciju a pri tom gušeći svoju tako očiglednu, bilo mi je i više nego dovoljno da presečem. Svakako je bilo neminovno da se desi i sada sam bila sigurna da se slična osećanja javljaju i njemu. Pitala sam ga:
